Историја Европе је у суштини историја уништавања Срба. А уз нас и све сродне народе Словене. Човек се са разлогом може запитати- зашто ми? Разлог можда лежи у једном питању и одговору који је добио неки наш човек који је обишао у Индији најстарију школу Санскрита. Када је учитеља (или ко веће беше) из те школе питао шта значи реч Србин, добио је прост одговор- непокоран.

Кроз све изазове и страдања је био неки дух непокорности и истрајности

Уништавањем нас се у ствари уништавају корени из које може да израсте сила којом није лако управљати. Словени као што се зна нису народ, етнос, већ носиоци древног кода, који је у нама. То је наша родна памет, нешто што се не уклапа у ни један систем владања и управљања. Ми осећамо живи свет око нас, нашу планету, зна кад га обмањују, не потчињава се страху, живи у јединству са родом, и зато га је немогуће преобратити у лако управљиву лутку. Могу га привремену угушити, ућуткати, сломити али све једно имаће унутрашњи одзив на правду и неправду. И томе не помаже ни рушење породичних вредности, наметање лажне историје, усмеравање на међусобно ратовање, развраћивање жена. Тај рат није рат за земљу већ рат за наш код а ми смо једини на свету који може јасно ставити до знања да човек није роба, војник у нечијем интересу већ жива душа у тесној вези са планетом. И зато нас са тачке гледишта владара треба уништити. Јер наш код може кад тад да сруши систем, не одмах, не нагло али мало по мало. Свако ко осећа тај зов у себи, тај је одабрани, тај може.

Народ је група која дели заједничку свест о идентитету утемељену на пореклу, језику, историји, релчигији и култури. То је у начелу заједничко за многе народе али постоји и један архаинчни део који се зове “заветни народ”, и начелно се увек асоцира на Свето писмо али и Христову поруку “идите и учините све народе ученицима мојим”. Хришћански дух и наслеђе се нашло утемељено код многих народа и заветној симболици. Код нас је то косовски завет и то је симбол Христове жртве за спасење народа а битка на Косову је преломни догађај око које се врти наша свест. Али треба имати у виду да нас је још свети Сава одредио као заветни народ а то је било много пре те судбоносне битке. Српски народ је оправдао име заветног народа и то је успео и поред свих страдања и препрека. Почетком 19. века Србима почиње да се намеће и ставка да ако неко није Хришћанин да самим тим није ни Србин а ми из наше историје имамо много Срба друге вере а да су много задужили српство.

Заветност и одабраност се види и кроз држање кроз држање до нашег народног наслеђа

Заветност се начелно односи на религиозне заједнице, где је заветност облик и пут спасења друштва и нема неку одређену дефиницију шта је то тачно. Постоји тврдња да је сваки народ који је примио Хришћанство изабрани народ, али има народа, као што смо ми, који су изложени великим страдањима и то ствара облик заветности и својеврсног савеза између народа и Бога. Иако многи народи за себе тврде да су заветни, то је јако тешко потврдити. Међу Словенима скоро да их нема, на пример Руси, Чеси, Словаци, Пољаци, Бугари… нису заветни народи. Они просто немају страдање или искушење који би их таквим учинио. Након косовске битке када смо били на рубу како физичког уништења а тако и одрођења од свог народа, косовски завет постаје облик заклетве да останемо на свом путу, своје вере, културе, наслеђа и издржимо сва искушења и страдања која се на том путу јаве. Други народи другачије граде своју заветност, Грци на пример маштају о повратку Константинипоља и обнове Римског царства док Јевреји кроз ционистички покрет себе сматрају јединим правим народом од Бога и раде на оснивању Новог Јерусалима/Израела. Као што се види, темељи су потпуно други. Код нас се остваривањем заветних циљева не губе заветни темељи, јер тада остајемо у очувању и одбрани истих. Наш завет значи спремност на највишу жртву за нешто што је важније од самог живота.

У томе лежи и одговор зашто смо се одржали кроз историју и онда одједном букнули у 19. веку и процветали у ново постојање. Наш народ иако неписмен, већински живео по селима, школа готово да није било а ни цркава није било превише, је успео да у себи одржи заветни дух опстанка и доследности себи и непокоравању другим утицајима. И никада нису губили веру у спасење. То значи и да када се десе велике несреће, нису одустајали, нити размишљали о несрећи као Божјем делу, остајали доследни без обзира на све. Многи су народи страдали, пример су Јермени, али нигде није била концентрација таквог зла и униптења као код нас на нашим просторима. Само узмите у обзир бугарске злочине и брисање становништва читавих области или једно најјезивије место које је икада постојало а то је НДХ и страхоте које су се тамо дешавале. А то није ништа друго него наставак настојања да као народ будемо уништени. И то нас је све исклесало да будемо то што јесмо. Ратна искушења су мењала нека друга, као на пример владавина комуниста после другог светског рата, што је довело до једног великог насртаја на све српско.

Ово је била Србија средином деветог века… хоће ли нам наша заветност вратити то све?

За нас је живот позив да се буде изнад обичног животарења. Очигледно је да су многи опстали простим сагињањем главе и повиновањем другим али тиме су постали шта? Аустријски коњушари? Или нешто још горе? Доследност себи је ствар највише етике. Правдољубље у нама одређује супростављање свакој тиранији. Посебну заветну симболику представљају разни јунаци који су се истакли као што је Милош Обилић или у савременом добу , мајор Гавриловић, Милунка Савић и други, који су својим јуначким држањем поставили неке додатне чиниоце завета и како треба човек од завета да наступи. И они појачавају наш систем вредности и дају снагу за опстанак. Косовска битка самим тим постаје вечни пламен битке која траје. Одустајање од истог био значио потпуни крај, уситњавање, губљење у историјском и друштвеном простору. Сада сму у можда најсуровијим временима човечанства и самим тим бити свој, непокоран, изабрани и заветни има већи значај него икада до сада.

Због тога Ми!!