Леп је осећај прошетати улицама житомирским у друштву вољене жене. Житомир, град у Украини. Добио назив по томе јер је ту била велика славјанска тржница жита. Ту је пролазила и граница између Азије и Европе. Поред су неки древни мегалити, налик на оне у Србији. Ту у граду је редак уређај који има висок учинак у лечењу рака. Али ви то нећете чути од разних пропагандиста, свашта друго има да чујете. Рецимо да су лоши путеви и тротоари. То јесте тачно.

Једна од многобројних улица у Житомиру, као што можете видети и у Србији

И тако у почетку док сам шетао, ја сам дословно ишао као да возим слалом, све пазећи да се не залетимо у неку рупу. Рупе обичне, плитке, нема ту кратера. Жена, тиха Украинка, држи се за мужа и иде где је води. И тако ја бацим поглед са стране и видим друге жене иду нормално, никакви слаломи. Преко оних разваљотина од асфалта иду као по стаклу, неважно јел су у патикама, штиклама. Ни једна да поклекне. Као горске виле. Лица смиреног. Једног тренутка мени у глави бљесну сцена из прошлости…

Камен на месту где је некад била житна пијаца и датум када се место први пут помиње под тим именом, 884. година

Имао сам реда четри године и са оцем и мајком одемо код њихових венчаних кумова увече у госте. Они имали ћерку. Тог дана моја је мајка негде ишла и поклекнула на неку неравнину на путу. А ћерка од кумова сломила штиклу, по истом таквом путу. Место Крушевац. Њих две су цело вече кокодакале, срале, драмиле о катастрофи која им се десила… Није се могло доћи до речи од њих!! Бла бла бал бла…

И тад схватим да те две глупаче не знају да ходају!!! Ја не знам де је био Бора кад смислио стихове “кад ходаш не застајкујеш, земљу не додирујеш” али није у Србији сигурно. Знаааам- није Бора писао стихове о ходању по раздрнданом асфалту Житомира али некако се лепо уклапа овде. Колико су Срби зомбиран народ доказују и бројне хистеричне и драматичне објаве и расправе по Фејсбуку о томе како негде не ваља асфалт. Патријотчине и спаситељи тад развезу у највеће, само севају бисери бескорисних вајкања о немару који влада и тако даље. Еј бре- жене немају појма да ходају, све им смета и своју хистерију преносе на друге. Сте чули за ону народну “рђавом курцу и длака смета”? Ако нисте до сад, сад јесте. Ја не знам како назвати друкше тај степен зомбираности.

Споменик Королеву и трава која пробија на шеталишту испред… са хистеријом… 3…. 2… 1… крени!!!

Закрпише се неке рупе по улицама житомирским. Неке нове се отворише. Најважније је да сам ја одавно престао да возим слалом асфалтом. И нисам видео да се ико спотако. Ни једну оштећену ципелу на штиклама. Нема зомбираних. Причам за Житомир. Добро де- има у пропаганди. Тако вам је то у Житомиру у Украини. Украина… то је она земља где жене знају да ходају. Где народ који чека на станици прво сачека да из аутобуса изађу путници па онда лепо у реду уђу без гурања и битке за места. Кад седнеш у крчму да пијеш, не опседају те хорде просјака. Знаааам шта сте ви чули. Нека вас, неко мора да буде и зомбиран.