Велика мана многих од нас је што превише воле себи да гледају кроз прсте. За своје пропусте и грешке налазимо увек оправдања или окривљујемо друге. Али зна ситуација да буде често и превише сложена за нас, да схватимо са чим имамо посла а кад схватимо какву смо прилику имали, често жалимо. Жаљење често и има смисла јер знају прилике да буду јединствене. Овде ћу навести неке своје пропусте, којих у већини случајева нисам био свестан.

Аутор овог текста еве га ту на слике, Суистберг 2011. Мала зелена детелина ту доле десно подсећа на лого фирме “Коак” поменуте овде, како немам ни једну фотку из тог доба, ето мали симболични подсетник.

Средина деведесетих година прошлог века сам радио као комерцијалиста у ПП “Коак” из Крушевца. Власница фирме Сузана је према мени била као према најрођенијем. Тешке су то биле године, поготово за мале приватнике у Крушевцу. И неком приликом нам дође у посету неки господин Брадић. Пословни човек и убрзо дођемо на то да смо даљи род, порекло нам је из истог краја. Прича он како је управник предузећа и да ради у Украини. То је некако и мој први сусрет са Украином. Говори он о пословању тамо, квалитету материјала, питомом менталитету, сличности језика. Ја слушам и сав се топим… и после доста година ми дође из дупета у главу да сам мого да одем са њим ладно у Украину да радим. Сада би већ био деда, имао би унуке, срећан живот, посао а многао би да узвратим Сузани са разном одличном понудом из Украине. Сви би успели, само да сам схватио тада каква се прилика пружа. Али елем, у каквом сам окружењу живео, мозак ми атрофирао и очито служио само за основне биолошке потребе.

А онда почетак две хиљадитих, тада сам имао оштар став према женама из Србије. Бог да ме убије што сам га променио а благе везе немам зашто. У ствари претпостављам да одговор лежи у накарадном васпитању наших мајки које од дечака праве магарце које ће сутрадан било ко моћи да јаше и који ће да увек буде спреман да све своје жртвује ради жене… и онда када налети нека тужна и уплакана, ја помогнем и онда добијем жешћи нож у леђа. Тај почетак две хиљадитих сам се покривао једнаким правима, малте не дански модел. Знам кад сам покушавао ближе упознавање са једном краљевчанком и добијем одговор да она воли бутике, ресторане… “волим и ја”, био је мој одговор, “води ме тамо”. Док сам држао такав став, био сам много више уважаван, када сам променио у тзв. племенити витез, сјебао сам се до коске. Требало ми је много несрећа са “нежнијим полом” да се опет вратим у стара подешавања, али овог пута много суровије подешена. Како подешена, видеће се у следећој кризи кад букне.

И коначно та Украина али више од две деценије касније… 2019., јесен

Године 2011. сам био на представљању књиге коју је урадио мој другар Едвин Хогшаген а то се одржавало у бившој војној бази Сјуистберг у Холандији. Лепа и велика сала, сви добро расположени и стојим ту са Едвином и пар другара истраживача из Холандије кад прилази неки чудни човек. Нешто му није било у реду са оком а тесно уз њега беше неки нервозни млади човек. Тај човек је био мецена многих истраживача у свету, Јан фан Хојвел (Jan van Heuvel) а живчани младић поред њега телохранитељ који је требао да га штити од… мене!! Тог Јана знам од раније са Ер Ворфејр Форума (Air Warfare Forum) и без икаквог разлога је био итекако нетрпељив па чак и непријатељски расположен према мени. Никад нисам разумео зашто док једном нисам схватио да све фотографије авиона из краљевине Југославије које купи на и беј, он прослеђује истраживачима из Србије. А ту влада жестока мржња, елитизам и екслузивизам. И ту у Суистбергу ови са којима сам стајао почну изокола да ми га представљају, како им је много помогао фотографијама, дао значајан допринос књизи… а ја ћутим и хладно га гледам. Грешка!! Требао сам да му пружим руку и да га отворено пред свима питам зашто ме мрзи!! Јер дословно ништа нисам учинио да изазовем такав став. Тада би пала та позадинска громада мржње која влада према мени и сада би била скроз друга ситуација. Јер ко зна каве су гадости напричали када је човек дошао са телохранитељом (који није скидао нервозни поглед са мене). Мој игнорантски став је био погрешан а касније сам схватио да сам у ствари био пизда који није имао смелости да се отворено супротстави. Да сам тад показао зубе, поставио одређена питања пред свима, сада би била друга прича.

У правом смислу у свет техномистике улазим 2015. године набавком првог уређаја из Теслиног света. Онда креће стицање искуства, набавља других “играчака”, израда својих али и на жалост расправа са другима. И део тих расправа је да покажем да та технологија ради. И излечиш неком тешку болест где само терапија (без излечења) кошта на десетине хиљада долара. Тада наш народ покаже своје право лице јер не само да нису захвални, већ ће вас из све снаге подривати. Моје отварање према свету је била кобна грешка. Ту вас највише запазе дежурне грабљивице, ти који спасавају свет бескорисним просеравањима на друштвеним мрежама а кад виде шта стварно спасава, сматрају да ће неко њима да служи. Да им буде кученце на узици. Ја знам да живимо у време диктатуре пролетеријата, где главну реч воде умишљене будале али никад ми није падало на памет да им покорно служим. А одбијање значи да ће вас прогонити горе него све истинске непријатеље кроз историју. Не знам шта ми би. Вероватно разне смрдљиве фразе којим нас затрпавају а тичу се међусобне љубави, сарадње, да се боримо један за другог. Лепо звучи али је у стварности ствар много суровија. Није узалуд народна изрека “у се и у своје кљусе”. Живи и пусти друге да умру. Те које спасите, више ће да цене бескорисне сподобе из свог живота него тебе који си учинио величанствено дело за њих.

Кад боље помислим, ти сви који су показали своје право лице, изгубили су много и многе повели у провалију са собом. Ово иза мене и оно што је унутра, никада неће видети…

Давно сам чуо једну лепу мисао, не знам ко је изреко, да када човеку дође тренутак смрти, не каје се због оног што је учинио већ због оног што није учинио. Чини ми се да је то баш тако. Ако се и деси пропуст, бар треба кад тад да се схвати, јер и то је на неки начин прилика да себе исправимо у некој следећој ситуацији. Увек се држите јапанске пословице “седам пута падни, осам пута устани”