Штрокави радни сто, ту је наравно кафица у глинену шољу и спрема се нешто за рад.
Хвала што сте овде и имате време да прочитате по нешто. Кажу да су ми текстови некако лепљиви, читљиви, иду ки ладна вода, лако се усвајају. То сам први пут доста давно чуо од уредника једног часописа за који сам радио. После сам слично чуо од другог. Лепи текстови за читање. Ја ту врсту нарације коју користим зовем “ћаскање уз кафицу”. То је као кад вам дође драга особа ујутро на кафу па се онако лепо опуштено попричате. О било чему. Ја то имам често обичај да радим. И радим и повремено неку фотографију са радног стола, где обавезно стоји неко пићенце, обично кафа. Једном ми тако стиже имејл од уредништва где кажу како ми завиде тамо у Берлину и волели би да и они раде у тако опуштеној атмосфери.
Чланак о америчком ловачком авиону Шутинг Стар, писан као ћаскање уз кафицу и лепо је прошао.
Нисам ја то измислио, први који је то урадио је био покојни Милован Илић Минимакс. Он је увео неки неформални облик обраћања где је користио свакодневни речник, на пример не би рекао да је тачно дванаест и тридесет већ пола један. Као што ми кажемо у свакодневном животу а да тиме није пореметио ишта. У време када људи мало читају, све се своди на кратке смс поруке и кратке видео клипове, имати неког ко хоће да чује шта имате шта да кажете је велико благо. И према њему се поставите као блиском пријатељу, наратив је благ, непосредан а опет гађа право у срж теме о којој се ради.
Где је кафа ту обично иде и домаћа љута ракија. И неко слатко домаће послужење, и онда како да прича и рад не буде леп
Имао сам дивног пријатеља, покојни професор доктор Влада Милошевић. То је био човек са два факултета (медицински и машински- авио инжењер) а који је и најсложенију тему могао да објасни једноставним нашим речником. Самим тим саговорник не само да разуме већ и заволи то о чему говори. Са друге стране његове књиге су пуцале од знања, науке, прорачуна и академског речника, што је и природно за тај тип литературе. Недостајаће ми разговори са њим. Чика Влада, кафица, чашица домаће љуте и прича о свему и свачему…
Макета Сејбра, часопис немачки, чланак мој и стил као да сам причао најбољем другару уз кафицу… и ракијицу!
Зоран Станојевић, сада на жалост покојни, је имао више емисија на радију и такође спада не само у врсне познаваоце литературе и многих друштвених тема, имао је невероватан блиски начин излагања, баш оно што ја назвах “уз кафицу”. Зато су му и омиљене биле емисије а нимало нису заостајале по невероватним подацима. Да није њега не бих имао појма да је лик Швејка у истоименом роману чешког аутора, говорио један посебан сленг из Прага, особен за мангупарију из тог доба пред први светски рат. И био је жив човек, знало се његово време и емсто у кафану и наравно обавезни вињак који је волео.
А може и пиво, приче уз пиво су исто добре, можда и са више смеха
Еееххх да- кафане!! Култно место нас Срба. Ту се свашта дешавало, братимили, кумили, склапали послове, доносили државне одлуке и наравно место за опуштену лагану причу уз кафицу. Мада није баш да могу да замене кафу на степеништу пред кућу или зграду, или на тераси. Уз свеж ваздух и звуке околине. И ту падну разне приче, из душе, онако непосредно. Ми смо се на жалост доста отуђили, све мање дружења и све мање приче. Не знам зашто, чак и у најгорим ратним годинама наш народ се дружио и помагао. Кафа и прича уз њу су један неодвојиви део српског културног бића. Мада није то за све, има тих са депонијом у себи, дођу вам, истресу сав свој лом и оду. И обавезно увек додају како је лепо и опуштено ту код мене/тебе…. али никако није опуштено уз њих. Није за сваког “ћаскање уз кафицу”. Наш народ је изгубио културу говора и културу уважавања саговорника. Јавни говор је постао насилан и пун притисака а све то воде разне карикатуре од људи који себи дају превелике слободе. Изгубила се та непосредност.
Може и чај, зашто да не. Битна је та непосредност међу људима, уживање у тренутку и радовање животу
Овде сам ставио нешто од тих ствари које су ишле као уз кафицу, фотке са радног стола, фотке часописа где су излазили моји чланци и сви писани техником “ћаскање уз кафицу”. Зато су и имали одличну пролазност. Поготово што уз пријатељско обраћање, ту су били и добри подаци, оно што је важно у тој причи. Уживајте у животу, па било то уз кафицу или не…