Једном је на радију гостовао човек који је у емисији говорио о сељачком менталитету. Било је давно то, време СФРЈ и ту није мого било ко и тек тако да изађе у јавност. Много тога је рекао тада у емисији а мени је у живом сећању остала прича коју је овај човек рекао а ради се о сећању Београђанина и бомбардовања Београда шестог априла 1941. године. Као и многи Београђани, напустио је град и пешице се упутио даље. Ишао је поред запрежних кола и руком се придржавао за страницу кола. Сељак је тражио да склони руке са кола а кад га је овај човек упитао зашто то ради, сељак му је рекао- “хоћу да гледам како ходаш”. А тамо на самом почетку седамдесетих година, централни комитет савеза комуниста Југославије је имао посебно заседање посвећено менталитету српског сељака. Нешто пре тога је неки воз остао на прузи у сред неке недођије и ту био неколико дана. Сељаци из околине су прилазили и продавали воду путницима, један гутљај је био један динар. Много је био тада један динар, чисто да знате, у оптицају је била и кованица од пет пара! Кажу, сељак држи за грло човека и броји колико пута је прогутао. Само су доказали да у случају кризе сељаци представљају окосницу црне берзе.
Ето је та тегла млека коју смо на поклон добили од првих комшија. Ушли слободно у откључану летњу кујну и оставили.
Има нешто јаче од деценије како сам узео кућу са окућницом у једном селу у централној Србији, околина Јагодине. И као и сваки нормални локал патриота, питам прве комшије код мене да ми продају млеко. Један литар недељно, тек да имам уз кафицу. Неће ни један од њих, а имају доста крава, један ваљда четири а други колико се сећам имао десет. Почну они да тупе нешто како не могу да дају, нешто им то ремети… ја сав у лудилу, шта хоће да ми кажу? Суштински то је оно чувено сељачко “нем рачун, не исплати ми се”. Набављао сам млеко у граду… и нешто касније, 2020. године, са женом купимо имање у западној Украини. Први дан се распакујемо са стварима и следећи дан хајде да прошетамо селом, мало село има око 450 становника, и видимо шта где има. Свратимо у продавницу и питамо шта све има и ја питам за млеко. Жена која је радила ту се љубазно насмеја и каже да немају јер сви у селу имају краве и имају млеко. Одемо ми али се рашчује по селу да смо тражили млеко. Украински сељаци су са једне стране као и српски, пронесу гласове около али са битном разликом- док наши се труде да просто испирају уста, оговарају, исмевају и клевећу, украински већ другачије приступају. Нама прексутра куца неко на врата и то буде нека жена која станује неколико километара одатле. У руси држи теглу од три литра и каже да је чула да нам треба млеко и донела нам на поклон. Ми запањени! Исти дан ми опет да прошетамо и сретнемо прву комшику и она нам рече да се њихова једна једина крава отелила и само да прође првих недељу дана и добијаћемо млеко од њих. Једном приликом се вратимо из куповине из једног оближњег места и нађемо у летњој кујни терглу од два литра. Комшика као што је рекла, донела млеко. Наравно, много тога није закључано, нема потребе. Ми смо у наставку сваке недеље добијали по теглу млека од комшија који имају једну једину краву и то обичну, не неку расу која даје гомилу млека. Њима је као и мојим комшијама у Србији исто свако јутро долазио камион за откуп млека.
Напишем ја ово све пре пар година на Линкедину кад се на мене стровали један буздован. Са села је и као и сваки срБски савремени интелектуалац, одбацује сва моја казивања као нетачна, дакле ја сам лажов и не знам ништа о животу у Србији (вероватно сам са неке друге планете, ко зна) и као и сваки квази интелектуалац, ударио километарско написаније. Типичан домаћи комплексаш који хоће на сваки начин да се докаже. И у свом обарању свег тог што сам написао, он каже како он има комшију на селу од кога исто бесплатно добија млеко. Дааа- наравно јер је комшија са села. Они се међусобно некако и подржавају али ако си са стране можеш слободно да умреш од глади. Узгред речено у нашим новинама је било више вести о умирању људи на селу од глади па показује менталитет људи тамо. Ја сам у Украини као потпуни странац добијао млеко, у Србији неће ни за паре. Посебна је прича у овом делу неуважавање саговорника.
Мора нешто одмах да се утврди- нема села у Србији! Ако по дефиницији село представља насељено место где се бар 50% становника бави пољопривредом, у том случају у Србији нема села. Увек се ту криве комунисти и њихово планско померање из села у град и тиме ослабили не само село већ и личне слободе. Има и тога али ко их терао да пристану? Знам да је тамо област око Трстеника због масовног учешћа народа на страни Драже, била у потпуној немилости од власти. Људи се досете и крену да се баве калемарством и од тога одлично живели и сада је највећи део калемова који се извезе из Србије управо из тог краја. Дакле може се живи на селу. Осима тога у време СФРЈ је био чувени “Зелени план” где су сељаци добијали новчана средства и шаком и капом. Тиме су куповало најскупље машине, опремали читава домаћинства а како сам чуо, узет новац нису ни враћали. Данас имају неке субвенције- ја не знам никог из града који је добио тако паре као подстицај свом послу. И опет им не ваља. Само кукају. Ако добро роди кукају, ако буде лоша година опет кукају.
Кад вам у УКраини продају кућу, обичај је да у свакој просторији оставе нешто новца а оставу пуну са храном да би се нови станари лакше снашли
Кукање им је заштитни знак. Ево годинама уназад само кукају на малине, те род не ваља, те откуп не ваља… увек им нешто не ваља. А ја се питам ко их терао да гаје малине? Ја малине ретко виђам код било кога на трпези. Има једно петнаестак година јавља ми се другар са југа Србије, живи у једно мало село. Пита ме он “бураз, шта мислиш јел се исплати да се гаји малина?”. Ја му просто кажем- не!! И објасним… прво треба ти велика површина да би имао макар за џепарац. Треба се побију кочеви а кад се сабере број комада, није баш ни мало јефтино. Следеће- имаш кратко време да то обереш и треба да платиш раднике. Онда кад обереш шта даље са тим, мора хитно да иде у хладњачу, дакле мора одма да ти неко откупи. А ко ти гарантује да ће да откупи. Да чуваш је захтевно, требају посебни услови, то тек кошта. Имаш само варијанту да претвориш у мармаледу и ракију. То ће ти тешко било ко узме у Србији, једино да продаш преко ал и то није лако јер су тада Пољаци били водећи у производњи ракије од малина. И увек имаш над главом неку жену за коју сам чуо да ни малина ни купина не може да изађе из земље без ње. Шансе да најебеш су огромне. Боље ти је, кажем ја, да гајиш пасуљ. Цена је слична као малина, бар тад била, лако се гаји, не треба посебни захтеви. Не треба посебна радна снага да га обереш нити посебни услови за дуготрајно складиштење. И увек можеш да га продаш било ком, чак и у твом селу. И био је паметан, није улетео у малинарство.
Али стоји да је померање сељака у градове уништиле градове и начелно Србију али на скроз други начин. Сценарио је следећи- он запусти земљу, остане нешто мало да му се обрађује, тек да има за себе. Нађе посо у граду јер му треба тек да би себи осигурао пензију. Како га нађе то је тек прича за себе, или је неки непотизам па га убаци неки из његово село, или је чисто подмићивање, где прода краву и стави новац неком у џеп. Као што рече један од ликова у серији “Љубав на сеоски начин” када је отишао у фирму у граду- сви долазе са везу ја без везу. Шта даље? Просто, сељак ту може да ради за било које паре јер му његови спреме једно прасе, спреме зимницу, викендом за село по свеже воће и поврће и тако да може да ради за било које паре. А овај из града мора све то да купи, и не може да ради за било које паре. И миц по миц, Србија постаје скоро па робовласничка држава са људима који ће да раде за било које паре, обично нека беда. За то време имања су им запуштена, пропадају. Пре више година је била статистика која је показала да у Србији тада беше 170 хиљада подстанара и 240 хиљада напуштених кућа на селу. Када је била она чувена криза деведесетих, у предузећу “14. Октобар” из Крушевца је кружио виц а он гласи- Јел знате да нестала храна у граду? Појели све грађани… а све то причали сељаци који су узели посао неком у граду, а себи на селу имају довољно да преживе. То сам сазнао од човека јер су то причале жене у канцеларији где је радио.
Нису они добри ни за себе. Много пута сам био сведок да оду празним колима на неће да повезу своје “суграђане” иако им кола празна. Чак им упуте подругљив поглед. Вероватно оће да виде како ходају. Разумем да неће нпр мене да повезу, нисам њихов али ни своје нећу. Оговарање и клеветање им је специјалност. Ако вам дођу у госте само има да слушате неку кукњаву, само има да истресају своје најцрње мисли и искуства. Скоро сам гледао једну емисију Тодора Пештерског и он рече да му је кућа и имање ван села а кад му неко дође не нуди кафу и ракију и онда више не долазе. Тиме је на елегантан и културан начин ставио до знања да треба држати сељаке на одстојању. А ако се мало више погледају његове емисије, буде јасно као дан да готово искучиво на животу у природи и оживљавању села раде људи из градова а не из села. Сељаци одмах кукају да је тешко, да се ништа не ислати и кад им кажем да ми поклоне то кад се не исплати, одмах заћуте. Сељака неће да видите да иде на море а то су сами криви. Зашто се сами не организују па да одржавају неком имање док је са породицом на одмору и тако на смену. Али неће. Моба се одржала само у пар села у Србији.
Негде 2016. сам налетео на неки форум где су разговарали људи који су купили имање на селу и искуства су све црња од црњег. Са гомилом савета новим и неискусним шта их све чека ако се упуте у живот на селу. И готово се сви савети сводили на то да се чувају комшија сељака, нико није помињао друге опасности. Сељаци све дочекају на нож а после кукају како нико неће на село. А земља која је капитал, пропада. Кад траже људи да је купе, не дају никако, једва да се неко нешто одлучи. Али продаје се земља, својим ту из села. Странцима као што смо ми никако! Скоро причао са једним и он каже како су им у то село, иначе забачено и крајње непознато (осим ако нисте из околине), дошли неки Руси из Санкт Петерсбурга да купе имање и сељаци им нису дали. Кад сам питао шта је разлог, овај човек рече “да не мош то тако, мора сељаци прво да виде ко су, да их мало упознају па онда…”… и чекај бре- треба да бију пут из Санкт Петерсбурга за Србију не знам колко пута, пут није јефтин ни мало, а време одузима, да би их сељаци упознали??? Умоболно до крајњих граница!!!
То не значи да они не знају за тржиште, знају сељаци итекако. Неће од сељака да добијете ништа испод цене, врло добро се распитају за цене на тржишту пре него што било шта продају. На куповину на зелено, што је раније био један одличан начин пословања, неће ни да чују. Кад дође време па онда да се види. Неодговорни су по питању договора, тако сам једном се са једним договорио кад му стигне пшеница да купим један џак. И кад стигло време, ја питам за тај џак, он рече да нема, дао у откуп. Дакле ладно те слаже. Не поштују ништа код других, поготово ако сте из града. Увек ће вас слагати за време и договор. Али увек. Дошо му тамо неки па није мого да дође и при том не размишља јел вама направио неки поремећај у свом дану или заради. Они су себи све дозволили а нама ништа ние дозвољено. Чак имају дрскост да тврде како нас они хране а што је чиста глупост. Гаје нешто мало врста и све дају у откуп. Пшеница на пример оде за иностранство а у Србију дође брашно са запада благо речено сумљивог састава. Кад сам већ поменуо Украину, тамошњи сељаци могу да кажу да хране народ јер све што могу да ураде на свом имању, урадиће. Даће на пример млеко у откуп али ће део задржати па ће моћи од њих да се купи сир, кајмак (да праве га), павлака, јогурт, згрушенка. По робним кућама у Украини има увек део где су производи из села у околини и тако да ту иде одлично сарадња између града и села, нема антагонизма као у Србији.
Хоће ли да живимо у Рају или паклу, зависи све од нас. Лопа нарав и Рај има да претвори у пакао. Ово су лепоте нашег имања на селу.
Гурају нос свугде и све морају да знају. Да сад станете негде у село да се на тренутак одморите, има вас гледају онако сумњичаво и ако ступите у разговор са њима, има вас испитају као да вас ухапсио гестапо. Ако сте обилазили овај сајт, видели сте да има доста материјала на тему врло занимљивих технологија. Како је добар део тога ван званичне науке, то се зове и техномистика. Видите, из мојих разговора са техномистичарима, којих има мало по Србији, њима је преко главе сељачког менталитета и нико неће да чује за сељаке. А то значи да кад чика Шваб крене са следећим таласом чишћења, да сељаци неће имати никог да стане иза њих. Ако су планови тих из сенке да у Србији остане у ближе време 1.5 милиона становника, претпостављам да ће ударне губитке претрпети баш сељаци, укључујући и градске сељаке (то су ови што напустили имање и узели посао неком ко је рођен на асфалту). А и сами су криви- као овце су ишли на вакцинацију а сећам се једног да је рекао да се три пута вакцинисао зато јер било џаба. Тако да чика Шваб неће имати тешкоће са Србијом. Ако налети опет суша, а није искључено то, биће само црно на бело да сељаци не хране народ. А јел сте приметили да сељаци стално кукају на време и да нема кише? Па јел им тешко да ураде уређај за стварање кише? Јесте тешко, то би они да им неко уради џаба, јер кад они треба да нешто плате, онда не важи тржиште и цене као кад они хоће да продају. Не заборавите да су Пупин и Тесла успели у иностранству, тешко да би успели у родној Србији.
Брига ме што ће ме неки сад прогласи аутошовинистом. Нема ту да се шта воли, они се чак и међусобно мрзе. Како време иде све сам збуњенији шта су Тарабићи хтели да кажу реченицом “да ће човек дуго ходати да дође до другог човека”, јел начелно неће бити људи у етичком смислу или је мислио на остварење плана о чишћењу насељења Србије? Ја ипак ово написаније посвећујем дивним сељацима, којих је мало остало а које је описала леди Пеџет (имате чланак о њој на овом сајту). Мало их је остало али су они једина нада у препород наших села.