Данци имају протестанску цркву као своју званичну али ту је присутна и праволавна црква, и то руска православна црква. Има црква у Копенхагену и један манастир мало дубље у земљи. У цркви се врши редовно служба и оно је скоро увек пуна иако по величини није мала. Урађена је као и многе зграде у Копенхагену од цигли и унутра конструктивно има све оно што чини црквом, једино што није иконописана (осим иконостаса). На зидовима се могу видети окаћене иконе али је једна икона посебно занимљива, она стоји од улаза у цркву са леве стране и то је икона светог Николе. Урађена у класичном православном стилу, њу су давно нашли дански рибари и поклонили је краљевској породици а они су је опет поклонили православној цркви.
Служба се осим на словенском језику врши и на данском језику и то не реда ради јер је у Данској већ јер стварно има доста Данаца који су прешли у православље. Мило их је видети како су смерни и како искрену воле православље и живе по православним правилима. Видим поред мене неки човек, баш изгледа као викинг из стрипова и малишан поред њега. Нешто после приђе нека млада лепа жена са две ћерке. Обучене са пуно укуса, савремено али опет са елементима као што су мараме на глави. Причају они нешто тихо лагано на данском и изађоше. Не знам шта ми би да погледам ка вратима цркве и видим ту жену Данкињу како се смерно крси и поклања пред вратима цркве, тако смирено и са пуно вере и љубави, како дотле нисам видео. Недељу дана пре тога један стари Данац је пробао да прича са мном али није успео, језичка препрека али је некако објаснио покретима да му је мило да ту има пуно деце.
Дааа… деца! И на њих се мисли, тако да је у помоћним просторијама цркве (улаз са друге стране) јенд алепа просторија преуређена да буде играоница за децу али ту је и друга просторија где се држе разна предавања, укључујући и за децу. Доста сарађују међусобно и брину једни ио другима, тако да ту људи доносе разне ствари на поклон и то раде редовно и обилно. Једна од ствари су књиге које редовно доносе, узимају, читају и врате. Наравно доносе и своје. Литургије дуго трају а људи долазе из разних делова Данске па буду и уморни тако да је кухиња у доњем делу увек пуна, дођу доле и једу, храну доносе сви по мало. Ако волите хлеб без квасца, ту вам је савршено место, или домаћи овсени квас. Наравно, повремено се договоре па направе неки леп свечан ручак после литургије и наравно свако донесе по нешто за све и ту је једна веома лепа мешавина кухиње. Најрадоснији део приче је када за столом видите Бугаре, Русе, Данце, Украинце, Србе… у великој слози и добром расположењу.
Молитва пред јело је природна ствар али на мене је невероватан утисак оставио један Данац који је био замољен да гласно моли Оче наш, јер га је мелодично отпевао на чистом старословенском језику без и једне грешке!! Касније смо се и упознали и рекао је да му је много разумљивији и лепши старословенски него данашњи савремени језици. Он се наравно одушевио мусаком коју сам ја урадио… Дружења су пуна изненађења и једно од њих је приредила једна Рускиња из Литваније када је отпевала песму Срба из Аустрије из 19. века и још казала да је њу једна чувени композитор употребио за своју симфонију. Сва та дружења се дешавају и скоро нам узастопно долазише у посету и наравно, дружење на висини. И нико, баш нико за време тих сусрета, не држи мобилни, не чука поруке, не листа фејсбук већ је потпуно посвећен тренутку. Православци у Данској- прави пример духовне посвећености!!!
Срећко Брадић
Поновљен текст од 1. новембра 2020