Биолошко оружје је нешто најбезобразније, подмуклије и нечовечније што је икада урађено!!! Не постоји икакво оправдање за њега али на жалост оно се предуго користи и о томе има пуно историјских извора. Ханибал је приликом опсада убацивао катапултима у опседнуте градове глинене посуде са бувама унутра; током средњег века је било најнормалније да у опседнути град убаце катапултом тело особе умрле од куге. Има неких старих написа који говоре да се у предвечје, на периферији неких места могле видети неке тамне људске силуете како машу нечим по ваздуху а ветар је ишао баш ка насељеном месту. Не би прошло дуго а у тим местима би избила куга. Из мало касније историје познато је како су Енглески преговарачи спремили неке поклоне за староседеоце против којих су ратовали и те поклоне су добро напунили малим богињама, што је међу староседоцима изазвало милионске жртве. Некаквим чудом, биолошко оружје иако је било познато, није шире примењено у другом светском рату али су извођена испитивања. Тако су Јапанци вршили испитивања на заробљеницима са разним врстама зараза док се Британија спремала да бомбе напуне антраксом и побије што је могуће више стоке по Немачкој.

Вирус Н1Х1

Савремено доба није донело никакве благодети по том питању, моћ разарања се вишеструко увећала а биолошком оружју се итекако посвећује пажња. Неки прорачуни економских стручњака је показало да се применом биолошког оружја штеди 27 до 30 милијарди долара на 100 хиљада побијених!! Потребан новац за лабораторију којом би могло да се произведе биолошко оружје са великим могућностима убијања је 10 милиона долара. Изузетан развој биотехнологија, генетског инжењеринга, технологије клонирања је у задњих неколико деценија довело биолошко оружје у највишу класу оружја данас, данас је могуће урадити патогене који гађају само једну генетску групу људи. Криспер технологија, која се користи за бинарно програмирање гена, се увелико користи за израду нових врста биолошког оружја.

Данас се биолошко оружје по степену опасности дели на четири групе, где је прва група она са патогенима који су врло мале смртности док у четврту групу спадају патогени највише смртности, од 80% до 100% и малим могућностима одбране.

Биолошко оружје данас многи производе и списак који следи је само претпостављен, јер тешко је тврдити ко све производи биолошко оружје и шта тачно производи. Дакле уз назив државе иде у заграду број који означава степен опасности, један најмањи, четири најопаснији: Аустралија (2), Аустрија (1), Белгија (2), Бразил (2), Велика Британија (4), Немачка (4), Грчка (1), Данска (2), Египат (1), Израел (4), Индија (4), Ирак (3), Иран (2), Шпанија (2), Италија (3), Канада (4), Кина (3), Северна Кореја (2), Јужна Кореја (3), Либија (2), Холандија (4), Пакистан (2), Пољска (2), Русија (4), Румунија (2), Сирија (2), Словачка (2), САД (4), Турска (2), Украина (4), Финска (4), Чешка (2), Швајцарска (4), Француска (4), Јужноафричка Република (2), Јапан (1).

Као што се види, уопште није занемарљив број који праве 4. групу патогена а за човечанство је довољан један једини произвођач. Сећам се да је пре више година прострујала вест да су у Холандској лабораторији урадили вирус са 100% смртоним дејством, против кога нема одбране. Једна од трагедија је и та да се на слободном тржишту могу наћи поатогени у слободној продаји и ако се добро сећам, пре неколико година једна ампула са кугом је коштала око 500 долара.

Биолошке суперсиле

Два најмоћнија произвођача биолошког оружја су били и остали САД и СССР а потом Русија. Приликом помена САД, претпостављам да већини особа које прате ову тему, прво падне на памет Плам Ајленд. Оно јесте познато по својим истраживањима, нека су баш злокобна али далеко да су једини, у САД има много места где се развија биолошко оружје. У номенклатури САД то је лабораторија Lab 257. По степену опасности оног што истражују, Плам Ајленд спадају у BSL4/BSL5 (да, у међувремену је додата пета категорија био опасности), а сличне њој су војна лабораторија Америчке Војске у Форт Дерек и Центар за контролу и спрачавање зараза у Атланти. Плам Ајленд је усресређен на зунотик болести, односно оне које се преносе са животиња на људе. Кључни пребражај овог морнаричког центра је био 1954., када су кренули у агресивни развој кренули са развојем патогена којим би уништили стоку у СССР. То се може захвалити истраживачу немачког порекла Ериху Траубу, који је из нацистичке Немачке доведен ту а у Немачкој је истраживао вакцине и вирусе. Он је руководио лабораторијом Lab 257 на Плам Ајленду. Ерих Трауб је завршио студије пре рата у САД у Рокфелеровом Институту а за време рата је исптитивао распршивање вируса над освојеним просторима СССР. У Трећем Рајху је биолошким оружјем посебно био опседнут Химлер, кога је посебно занимала бурбонска куга али га је Трауб упозорио на бумеранг ефект, и да није паметно користити.

Плам Ајленд завод

Шездесетих и седамдесетих година су били окренути против Кубе и развијали су патогене којим су нападали свиње, дуван и шећерну трску. На Плам Ајленду нико не живи и неких 200 упошљених бродом се превози на посао и назад. Почетком деведестих више нису под владом САД већ су у приватном власништву. 2001 године су имали ‘Пројект Џеферсон’, где су развијали облик антракса отпоран на лекове и вакцине. Средином седамдесетих је избила Лајм грозница која је однела људске жртве и то је само једна од многих испитивања биолошког оружја САД на сопственим грађанима. Та грозница је изазвана ‘преоружаним’ инсектима, а зна се да је Трауб вршио испитивања убризгавања вируса у комарце. Амерички Конгресмен Крис Смит је у Амандману 116-19, тражио да се испита рад лабораторије од 1950. па до 1975. године. Али то није једино, ево неких испитивања кој је Америчка влада спроводила после другог светског рата:

– Операција Си Спреј из 1950, тајна операција америчке морнарице где су две бактерије serratia marcescens и bacillus globigii прскане изнад залива Сан Франциско и над Калифорнијом

– Норфолк Навал Суплај Центер испитивања из 1951., где су распршивали споре плесни којим су хтео да инфицирају афро америчке раднике који су радили у тој војној бази у Вирџинији а циљ је био да сазнају да ли су црнци отпорнији на те врсте обољења од белаца

– прскање хемикалија у оквиру Тест оф Билолоџикал Веапонс из 1950., где су испитивали цинк кадмијум сулфид прскан из ваздуха и он је прскан изнад многих градова у САД, као што су Ст. Луис и Минеаполис.

– операција Биг Ич из 1954., где је испитивано складиштење бува у бомбама, и то је било пар година након што су Совјети оптужили САД да су над Корејом избацили канистере пуне инсектима зараженим кугом и колером

– Пројект 112 из 1962., одобрен од Роберта МекНамаре, када су 1966., напунили сијалице са bacillus globigii и сломили их на жалезничким шинама, иза тога бактерије су се рашириле по целој мрежи са хиљадама људи зараженим.

Документ о Рокфелером ђаку, Траубе

До 31. октобра 2002., Министратсво Одбране САД су извршили 41 експеримент а Аљасци, Фориди, Хаваима, Мериленд и Панамском каналу а све у оквиру Пројекта 112 и Ред Оук. У оквиру пројекта ШАД су изложили непознат број морнара хемијском и биолошком оружју. Помиње се бројка од 5500 припадника америчких снага који су тражили обештећење због тог што су претрпели у тим ескпериментима. Амерички председник Ричард Никсон је 24. новембра 1969. најавио широку употребу биолошког оружја у будућим ратовима. Ово је само кратка листа и на сваку од поменутих ставки овде је могуће написати књигу. Ту би сигурно ушао експеримент из 1931., када је Корнелиус Роадс, уз помоћ финансија Рокфелер Института за Медицинска Истраживања, успео да инфицира раком више особа и то успешно.

Ни на истоку нису седели скрштених руку тако да је у Совјетском Савезу радило 18 центара за производњу биолошког оружја са неких 60.000 запошљених. За творца Совјеског програма биолошког оружја сматра се Петр Николаевич Бургасов. Ту каријеру је почео 1940. године У Свесојузном институту за експерименталну медицину Горки, где су се занимали за кугу, колеру и богиње. За време рата је био главним лекаром 59. армије волховског фронта и имали су бојазан да ће Немци применити кугу против совјетских трупа. Он је и описао да је била једна епидемија и да је косила људство горе него куга. После рата је био укључен у многе пројекте и сам је изјавио да су у СССР развили неке веома разорне патогене, где је потребна мала количина да се рашири епидемија велике смртности. Лично се обратио председнику Владимиру Путину да се спречи продавање података за вакцине за кугу и богиње комерцијалним произвођачима, али званичан одговор никада није добио.

Тврди се да је овде био институт за време СССР и бавио се испитивањем биооружја

СССР је развио неке веома делотворне облике борбених патогена (како су их они звали). У једном од цетара за развој у Новосибирску, је резвијен начин распршивања аеросолима (дим, магла) као и кориштењем у авио бомбама и ракетама. По речима генерала С.В. Петрова, некакакв паритет са САД су достигли тек осамдесетих година прошлог века. Једна од првих оружја које су прилагодили за војну употребу је куга и њу су као биолошко оружје имали још четрдесетих година. Произвођач у Кирову је годишње могао да произведе и 20 тона куге и у Кирову је било такође велико складиште истог. Антракс или сибирска јазва (како је они зову) је у СССР постављена као оружје још 1933.- 1934. Педесетих година су урадили бољу варијанту и производња је била у Кирову, у Свердловску-19, у Пензи (завод Биосинтез), и у Кургану (завод Синтез). Производња из Свердловска се касније преселила у Степангорск. Укупна производња ових завода се мерила преко 1500 тона! Стандардни борбени патоген је био 836 а овај нови је био три пута ефективнији. И после распада СССР, заводи у Пензи и Кургану су остали у борбеној употреби, сигурно до краја 20. века. Туларемија је од стране СССР испитана у на бојном пољу 1942. године али првобитна испитивања нису задовољавала смртност па су у каснијој варијанти постигли вискоку смртност. Каније је развијена варијанта потпуно отпотна на све лекове и она је испитана на острву Возрожденије 1982. и 1983. У заводу Загорск-6 је развијено биооружје на основи природних богиња. Производња је текла ту као и у институту у Колцову. Зиме 1989. на 1990. у Степаногорску је био испитан вирус Марбург, који је пре тога развијен на институту у Колцову. Почетком деведесетих година је у Загорску завршен развој вирусног оружја на онсову мајмунских богиња а такође и Ласа и Ебола.

Завод у Русији за производњу биолошког оружја, ради непрекидно од времена СССР па до данас

у НИИ у Санкт Петерсбургу је био разрађен начин распрострирања биолошког оружја ракетама. Након удеса и епидемије у Свердловску 1979. године, показало се да патогени могу бити комбиновани и оно је било механичко и генетско. Али најкључнији подаци о совјетском програму биолошког оружја бивају откривени када је октобра 1989. за Британију побегао совјетски истраживач Др. Владимир Пашеник. Он је био један од водећих истраживача биолошког оружја и рецимо решио је питање опстанка патогена у условима промене притиска и температуре приликом ланисрања у ракетама. Он је указао да су већ тада у СССР успели да развију генетски измењене вирусе и бактерије, урадили су војне патогене у облику праха, успешно кориштење у разним врстама муниције. Још један истраживач из СССР је побегао на запад 1992 и он је потврдио да су развијени облици патогена отпотни на све постојеће лекове. Исте те 1992. године бежи на запад још један од истраживача који су радили на биолошком оружју у СССР.

Будућност

Две хиљадите године су представљале право лудило у развоју биолошког оружја и ту су урађене неке врло опасне ствари као што је рецимо мешање гена бактерија и вируса и о томе је говорио један бивши агент ЦИА 2014. године. То је створило нове патогене који су у стању да гасе резонанцу људског ДНК и изазове јако брзу смрт, без икакве наде да се заражена особа спасе. Таквих извештаја о брзим и чудним смртним исходима има доста и нису ретке здраве и младе особе да подлегну истој. Да ствар иде у прилог творцима биооружја, последњих година је био спровођен програм испитивања ДНК и многи су платили да им се испита ДНК и тиме утврде ко су и шта су. Ја сам био против тога и недуго након што је највећи део програма одрађен, објављено је да је цела база података ДНК била предата ФБИ. Дакле патемњаковићи су не само помогли произвођачима да дођу до важних података о ДНК већ су то и платили. Уз остала побољшања која су урађена на патогенима, нова биооружја могу бити врло несавладива претња. Какви ће бити ратови будућности, најбољр је објаснио Проф. Др. Ђордано у свом готово двочасовном обраћању питомцима Вест Поинт академије, новембар 2017. Ту је поменуо нове видове биолошког оружја и начине распрострањивања. Тај сам видео давно ставио на Фејбук али наравно никаква пажња није придата томе.

Не знам ко ће ово да прочита и какве ће реакције бити, ко је крив или није, ко стварно ради а ко не- најважније је да имате добру одбрану од ових микро звери а оставите на будућим истраживачима да одгонетају од кога су напади кренули. Важно је преживети. Оај текст је једва загребао површину ове врло велике и важне теме.