Те 2014. године сам провео једно време истражујући која храна може дуго да се чува и користи. Не могу себе да назовем антисистемским човеком али једно је сигурно- не верујем систему! А било је наговештаја да следи криза и са храном, водом, биолошка криза а о војној да не причамо. И то се видело не у разним пророчанствима већ у неким практичним поступцима ових владајућих. Тада сам се и прилично затворио, јер ми више додијало паметовање скептика.
Један домаћински шпајз, у овом случају забор, соба за чување хране укопан испод земље
Почетни и једини захтев ми је био да се храна односно намирнице, могу дуго очувати без фрижидера. Такође ми је била жеља да избегнем куповину конзерви, у крајњем случају да сам конзервирам храну. Решења није било других него да посегнем у даљу историју, шта су наши користили и како су чували храну. Након одређеног времена, сабрани подаци су дали једну занимљиву листу и све је упутило на потпуно други начин живота и исхране. Главна исхрана наших људи је била каша а месо су ређе јели, углавном недељом. Не мислим при том на властелу, код њих је било прилично другачије. Прво ћу поменути намирнице биљног порекла, и то оне које не захтевају никакве посебне захтеве за чување.
Просо– њега стављам на прво место јер је у прошлости то била најважнија намирница за преживљавање. Брзо је стизала за жетву. Неки народи који су живели на нашим просторима, као што су Кумани, просо су користили као најважнију храну, дословно сви оброци су им били засновани на просу. Од њега се могу правити слатка и слана јела и користити уместо брашна кад се кува пасуљ, да добије одређену густину (тако већ дуже време користим). Може и да се ради и хлеб од њега, додуше пре би се могло назвати пројом.
Пиринач– није баш са наших простора али се доста користи. Може да се складишти више година и како тврде неки извори, пиринач је једина намирница која не губи своје вредности приликом спремања. Иде у сва јела, слатка и слана. Дуго држи ситост тако да се препоручује као оброк ујутро, каша од пиринча. Из свог искуства знам да таква каша ме држи и то док радим физичке послове, од раног јутра па до један поподне, а да не осетим глад.
Пшеница– на жалост, нисам сигуран да се може тако лако наћи Белица, наша стара сорта која се помиње у народној песми о Кнезу Лазару. У свакодневном животу се користи веома ограничено, за славско жито или панаиа на гробљу. Али може да се искористи много више и свакодневно. Осим кувања као жито, где се по старим правилима кува цело зрно и тако се користи, може да се зрно крупно меље, као нпр. гриз, и тако спремају каше. Некада смо дословно расли на тим кашама од пшеничног гриза.
Јечам– по хранљивој вредности представља сам врх житарица, изнад пшенице. Углавном је знамо као намирницу за израду пива. Користила се некада као главни састојак у изради хлеба. Као храна у кризним временима, одлична је као каша, због хранљивих вредности.
Пасуљ– може дуго да се чува и задржава клијавост око три године. Некако се сматра српском главном храном. Високе је калоричности, добро засити и пружи нам доста хранљивих материја.
Сочиво– састав сличан пасуљу као и друге особине. Главна разлика од пасуља што се пуно брже припрема, не мора да се потапа у воду претходног дана.
Једна од врсти које овде нисам поменуо је кукуруз, овде су старе сорте које је могуће садити самостално
То би био укратко списак онога што се дуже може чувати без фрижидера. Наравно, ту се може додати још других ствари, као што је боб. Уколико се бавите конзервирањем, држањем у тегле, списак оног што се може сачувати на дуже време је неупоредиво већи. Као што видите овде нема брашна а разлог је што се теже чува на дуже време и много је боље чувати цело зрно и самлети га по потреби. И ово правило за чување се може применити било где, и у селу и у граду и не захтева велики складишни простор. У мали шпајз може да стане невероватно много намирница, чак за више година.
Занимљива импровизација за чување, стари замрзивач укопан у земљу
За месо већ важе друга правила, оно захтева припрему да би се дуго чувало. Још од древних времена су примењивали више начина, сушење, солење и ферментацију и до данашњег дана се ту ништа није променило. Сви ти поступци у начелу извлаче влагу/воду из меса а која је непоходна за живот плесни и микроорганизама. Часопис Journal of Anthropological је 2019. године објавио рад на тему анализе костију старих 19.000 нађених у Јордану, углавном дивљач и који су били некада подвргнути поступку сушења ради чувања меса. И у Европи су нађени слични примери. Најстарији пронађен и сачуван комад димљеног меса је комад димљеног меса јелена, стар 14.000 година. Неки поступци чувања меса су наведени доле и важи за све врсте меса.
Џерк– на жалост не знам који би правилни назив био на српском језику, ово је енглески Jerk. У питању је прилично исушено месо, које се могло готово бесконачно чувати. Со и није била превише потребна за припрему. Нађени су давно остаци британског војника који је погинуо у време рата за независност Америке. Остаци су били стари педесет година и у међу стварима које су нашли уз њега била је и кутија са овим џерком. Иако је прошло пет деценија, месо је и даље било употребљиво за јело. Њега само пред употребу треба натопити водом. Ја сам радио чување меса на тај начин и без икаве посебне неге, очувало се две године (онда сам га појео, а вероватно би трајало и дуже). Најсличније овоме је индијански пемикан.
Пршута је данас специјалитет а некада био савим уобичајена храна
Димљење– најстарији начин припреме. Месо је потребно на неко време држати јако усољено и након тога би се димило. Најбоље се показао поступак димљења а након тога чувања бар неколико месеци на промаји а то излагање промаји иде и до две године. Да би вам било јасније, потражите на интернету како се прави пршута, у зависи од земље где се ради има малих одступања. Али суштина је да добијете месо које се дуго може држати без фрижидера. Месо тим поступком задржи све своје хранљиве материје јер није изложено вишој температури која их уништава. Некада се у нашим кућама у горњим гредама висиле пршуте и топао ваздух одоздо би га додатно исушивао и продужавао му употребно време.
Потапање у маст– тај начин се још увек понегде користи у Србији а изводи се тако што се печено месо сипа у тегле (или шта већ одговара) и налије врелом машћу. Тако се исто може дуго чувати, маст не дозвољава приступ ваздуху и микроорганизмима. Али маст је мало осетљива па да не би ужегла, треба ипак имати неки хладни подрум где би се то држало.
Конзервирање– ту не бих много писао јер има много начина конзервирања, како свежег а тако и делимично прокуваног меса. У Србији се слабије користи, тај начин се највише примењује у земљама као што је Белорусија, Украина и Русија. Своди се да се месо стави у тегле и налије раствором воде са сољу, зачинским биљем и сирћетом. Има ту варијација али се све врсте меса могу тако чувати и то дуго. Исто као и за месо потопљено у маст, оно мора да се држи на неком мало хладнијем месту, рецимо подрум.
Уз чување намирница иде и одређена опрема, на фотографији је ручни млин за жито, њиме се меље одређена количина брашна, зрно се пуно дуже чува него брашно
Од сваког посебно зависи шта ће тачно радити. Ако имате башту, онда је опсег намирница већи али се јавља и друга потреба- чување старог семена за садњу. Ту иду и знања чувања јаја на дуже, сира и слично. Онда чување хране за животиње. Ако сте у подручју богатим дивљим бобицама, природно је да ћете њих скупљати. У давна времена када је било пуно шума и дивљег меда, мармеладе се нису правиле као данас већ се бобице кувале са медом и добијала нека врста врло здраве мармеладе. Са моје личне тачке гледишта, нема овде ничег кризног, некада је свака домаћинска кућа правила годишње залихе намирница, нису као ми данас сваки минут трчали у продавницу. Можда изгледа скупо да купите пасуљ за две године али нема ту ничег страшног, у наредне две године то је намирница коју не купујете. Оно што је најбитније у кризи а то је промена навика. Ако сте навикли да сипате у тањир и једете док не видите дно лонца, онда за кризу или нисте спремни или спремите подземни бункер са неколико шлепера хране.