Аристотелова мисао их никомахове етике је да је човек суровији од било какве животиње, дакле да је неупоредив у томе да није ограничен законима. Једино она створења која су обдарена умом, способношћу и даром знања, могу да чине грех, могу да почине зло, баш зато јер знају шта чине, као што на другој страни антрополошке вредносне скале, човек је способан за врлину, будући да је обдарен умом. У еврпоској традицији има неколико наратива добра и зла. Једна је хеленска паганска а то је да је добро према њима био синоним поретка, реда, уређености. Реч космос је из почетка означавало нешто што је лепо, складно. За њој је као облик негације, зло било неуређеност, хаотичност, безграничност. Реч је о једном пансимболичком поимању добра и зла. Онда имамо Хришћанско схватање где се добро и зло персонализују, где је за све што је добро заслужан Господ Бог, док је за зло крив онај који је архипобуњеник, онај који је одметник, онај који се одметнуо из Господње војске. Кад је реч о филозофији је тек са схватањем апсолутности, до кога се дошло захваљујући Хришћанству, дошло до таложења појма апсолутног зла, а онда и негације појма апсолутног добра. Апсолутно је оно што је безусловно, оно што је изнад свих контекста. Апсолутно зло је врхунско безусловно надконтекстуално зло, и онда би у принципу реалне пројаве зла или добра, онда би свако реално добро или свако реално зло, на основу принципа учествовања, у абсолутном добро и апсолутном злу, било зло односно добро. То би се у стварности могло говорити о добру и злу као безусловном принципу добра и зла које се безусловно мануфестује кроз одређене људе, њихове радње, колективе. Код Платона је највећа идеа, идеја добра и код Платона нема идеје зла. Код њега има два начела а то је једно је да је добро онтолошки принцип а не само етичко начело а друго начело је неодређена двојина а то је принцип нереда, хаоса и по Платону читава стварност настаје сарадњом начела реда и начела нереда, при чему начело реда има превласт (које у ствари није начело већ подначело, пројава неуређености) тако да код Платона постоји идеја развијеног монизма, дакле нема дуализма, где је на једној страни добро а на другој страни зло. Лајбниц (у ствари лужички Србин Лубениц), је на Платоновску мисао зашто има бића а нема небића закључио- јер је добро да има бића, јер је биће, пројава, сведочење, показање добра у реалности.

Зло се појачава у маси

Међутим у свету чулне реалности зло постоји. У раној Сократовској фази, Платон је говорио да је боље трпети зло него га чинити. Према грчком схватању, нико не чини намерно зло већ из незнања. За њих не можете чинити зло знајући да је то зло, што упућује да је проблем у етичком образовању човека и спознаје разлике добра и зла. Да је боље трпети зло него га чинити, треба ставити у оквире дискусије између софиста и Сократа, будући да су софисти заступали технички појам знања, што је за њих било прихватљиво да се нешто као лоше представља за добро ако ће вам то донети корист. Та дискусија је била међа у тренутку изласка хеленског света из патријахалног света и када се постављало питање куда ићи и то је Сократ као фигура класичне хеленске културе, где показује пут да није добро практиковати технички појам знања, и да ако говоримо о релности зла у свету, ако зла мора бити, она је последица несавршености овога света, онда је боље да се нађете у улози трпиоца зла, него онога који наноси зло. Сократ је тврдио и да Божански поредак ствари не допушта да бољи страда од горег, а то ће рећи да мора постојати Бог и да мора постојати Божанска правда. Међутим, у стварности ако имате савез неврлине, они оне врле могу савладати, по оној народној- два лоша убише Милоша. Ако постоји зло, онда се то по неоплатонизму може сматрати недовољним присуством принципа добра. Значи ако немате добру количину квантум добра у реалности, тада ће се то проказати као присуство зла.

Хајдегер

У друштву постоје и категорије личног и колективног зла. Начелно то је једно, јер је зло једно и абсолутни недостатак добра а да све друго представљају његове ситуативне пројаве. Неки пут човек има осећај да је зло уперено против њега а то може бити просто исход ситуације. Често људи промаше у препознавању и одређивању стварног зла, понекад људи покажу зловољу према другој особи без икаквог разлога и оправдања. Објашњење може бити да често људи чине зло због личне похлепе, интереса. Зло постоји захваљујући појединцима које га оваплоћују, који га носе у себи, у својој души. У случају колективног зла, из угла социјалне онтологије, зло се посматра као механички збир појединачних зловоља. Занимљиво је сведочење Хане Арент на суђењу Ајхману, је што је Ајхман на личном плану био узоран човек, узорни отац, члан друштва… Оно што је најснажнијне код тог колективног зла је да је могуће да у основи исправне особе и часне људе, моћи да укључе у нешто што је очигледна пројава зла. Као што колективна интенционалност, односно оно чему је склона и усмерена нека скупина (на основ ад хок наклоности, свог става, припадности одређене групе, вероисповести…), не може да се опише као прости збир малих зла, скупа људи са злим намерама. Чак и ако појединачно имају добре основе према особама коју су мета тог зла, то не може бити оправдање за зло које је њихов колективитет спроводио према другом. Када је Хајдегер одговарао пред комисијом да данацификацију после другог светског рата, онда је он изнео један аргумент за своје учешће у нацизму, да он није крив, је да је имао више пријатеља међу прогоњеним групама и да то показује да он није суштински нациста. Али практично то ништа не мора да значи јер су то две различите равни саобраћања, у личној где сте у игри ви као особа и тај други као особа а не ваш и његов колективитет. Веза може да живи у савршеном складу и та разлика која постоји између вашег и његовог колективитета уопште не уђе у игру. Али ако дође до остваривања идеологије која стварност конструише кроз перспективу или ми или они, у тим околностима учесник таквог колектива може пренебрећи и своје ставове и личне односе према људима, и чак активно учествовати у злочиначким пројектима свог колектива. Колективна одговорност итекако постоји и она се често користи за сваљивање одговорности на читав народ а све са циљем дугорочне контроле истог (пример суђења у хагу на намештеним процесима, ту нису могли народ цео да доведу али су симболично осудили његове представнике).

Једина идеологија зла је сатанизам. Тешкоћа код свих идеологија што се оне представљају као говор о добру, јер ни једна идеологија осим сатанистичке, не наступа са идејом да доносе зло већ добро. Свако зло се маскира у добро и према томе борба против зла би била као прво демаскирање зла, борба против привида. Као што Платон каже кроз Сократа- да је највећа неслобода, неслобода која потиче из властитог незнања. Говорећи о идеологијама зла, оно што је кључно је да искривљено и сужено посматра реалност, на исти начин посматра истину, и са тако радиланим искривљењима, онда практикујући то као колективитет, може лако да се добије нешто као зло. Мањак код Хајдегера говорећи о социјално онтолошком аспекту, што он искључиво путем индивидуализма посматра појединца, па чак код њега има и категорија слабића, које је за њега априорни дар који сваки појединац носи у себи, који му омогућује да гради реалне везе, љубави, мржње, па чак и равнодушност према другом човеку. А тиме не може да се објасни колективитет. Ако имате неаутентичну коегзистенцију коју он описује као Дас Ман, где се човек лишава самосталног вођења живота већ живи на начин што ће опонашати готове образце, онога како се живи и како ваља. Дакле оно што људи масовно практикују, тако и треба да се чини. Ту је видан прелаз са фактичког на нормативно. У такој ситуацји, ако се нађете у неком преломном историјском времену, да људи себе оправдају од личне одговорности, иако су на личном плану савесни људи. То што људи нестају, одводе их ноћу у непознату, по Хајдегерском Дас Ман, се оправдава са тако се ради, таква су правила, тако је време… па ако је све то тако, онда ни ја нисам одговоран за активно или пасивно саучествовање у злу.

Чувена по злу Ханџар дивизија

Недемаскирање зла које је извршило НДХ од 1941 па до 1945 као колективног зла, је довело да се све то исто понови 1991. Све је то због укупне лоше метафизике која је званична власт заговарала да су све стране чиниле злочине (осим победничке наравно). Да је то демаскирано, да је о томе јавно говорено (јер су усташки злочини увек гурани под тепих), онда ни друга Југославија која је почивала на еквидистанци добра и зла код свих народа, на том лажном сну која је практично искупила те који су били на страни злочина, онда таква Југосславија не би била могућа. Иронија је да је друга Југославија управо уништена напором народа којима је та иста држава помогла да од стране поражених прелете на страну победника. Уништење друге Југославије је помогло да се проговори о злу и препознавању који су били ти који су четири године били носиоци зла. А у том случају се може говорити и о архитипском злочину. Наш колективни идентитет је онај који је преживео зло. Али ми то своје искуство нисмо присвојили за разлику од рецимо Јевреја, Јермена или Украинаца.