Воденица

‘Воденица… вода, камен, дрво. Док су одвојени, ништа се узбудљиво и посебно не догађа, тек када их вешта рука самоуког неимара доведе у однос да сарађују, настају права чуда’- речи су академика Светомира Арсића Басаре. У савременом свету који је већ увелико засићен савременим технологијама, људи се све чешће враћају старим заборављеним традицијама. У потрази за здравим животом у природи, неки истражују старинске обичаје, прелиставају књиге и летописе, како би више сазнали о томе како су њихови преци припремали своју храну. Многе ће данас изненадити тврдња да је брашно самлевено на старој воденици потпуно другачијег укуса.

Планинска идила иде одлично уз воденицу

Планинска идила иде одлично уз воденицу

Воденице су у Србији некад биле саставни део пејзажа и сеоске архитектуре. Већина њих се налази у изворном природном окружењу, поред потока, река, готово увек окружена веоома лепом бујном природом. У воденицама се млело жито и добијало брашно за хлеб, који је био главна намирница и храна за народ. Осим производне намене, воденице су биле и значајна места где су се састајали мештани, ради важних договора и доношења исто тако важних одлука. Као такве, оне су имале шири друштвени значај, по томе сведочи попис воденица и обрадивог земљишта у Србији из 1867. године, када је забележено чак 7125 воденица. Занимљиво је да је највише воденица било у ужичком крају, више од хиљаду, док је најмање саграђено у околини Јагодине.

Да ли због места на којима су подизане, увек издвојеним од насеља и често теже приступним, или њене повезаности са водом, која код човека изазива исконски страх, воденице су одувек биле обавијене велом тајновитости. О њима су у народу испредане најразличитије приче као о местима које запоседају виле и нечастиве силе. Као такве биле су надахнуће за најпознатије српске ствараоце, једна од најлепших прича која се односи на воденице, написао је приповедач Милован Глишић, у којој се помиње вампир Сава Савановић, а о тим занимљивим грађевинама писали су и Иво Андрић, Бранко Ћопић, Добрица Ерић…

Тајновитост места на којима су подигнуте воденице, истраживачи народних обичаја и традиције доводе у везу са водом, која је вековима код људи изазивала дивљење али и и страх и подозрење. Вода је повезивана са различитим митским бићима, која су могла битно да утичу на живот људи, а извори су тумачени као места која путем воде повезују тајанствени свет са оне стране са овим стварним светом. Тако је у вези са воденицама од самог почетка створен један засебан паралелни свет. С једне стране онај стварни у коме воденица има изузетно важну практичну улогу, јер се у њој меље жито, основна животна намирница, а с друге стране, према причама које живе у народу и њиховом веровању, воденице су била места које су ноћу запоседала демонска бића.

Врло је занимљива различитост веровања у вези са изузетним моћима које красе места на којима се подижу воденице. Тако се на пример веровало да погача направљена од брашна самлевеног у воденици која се налево окреће, и воде у којој су одстојале лековите траве, може да помогне у лечењу од неких болести. Такође се веровало да се многи љубавни проблеми могу решити управо у воденицама, где су се обављале одређене магијске радње. У том случају велику улогу је имала омаја, вода која прска са воденичног витла. Како народна веровања кажу, омаја је могла помоћи нероткињама да добију пород, али и у другим ситуацијама.

Воденични камен у воденици, налази се селу Јабланица код Крушевца (Фото- Дејан Гајић)

Воденични камен у воденици, налази се селу Јабланица код Крушевца (Фото- Дејан Гајић)

Веровања у тајанственост воденица остала су до данашњег дана, иако их је у Србији све мање. На нестајање воденица је вероватно имало утицаја и веровања људи да су оне састајалиште демона, вампира и вила. Занимљиво је да данас када данас питате неког старог воденичара да ли верује у приче о нечастивим силама, углавном остају резервисани, али исто тако ретко ће се наићи на воденичара који је преспаао у својој воденици. Међутим највећи разлог за пропадање воденица је све чешће напуштање села, након другог светског рата, као и увођење савременог начина живота код сељака, који су све више куповали готов хлеб у пекарама, па им нису биле потребне велике залихе брашна.

Данас у Србији поједини домаћини с времена на време обнове по неку воденицу, тако је у селу Мала Река код Крупња, у једном чаробном окружењу у клисури, обновљена воденица поточара. Село Штитково у Рађевини, западна Србија, такође је познато по трима воденицама које раде као некада. А у околини Севојна, у златиборском крају, надалеко се прочула воденица Бојанижа, Где и путници намерници могу да купе брашне млевено на поточари. У околини Крушевца за сада има две воденице а ради са на изради треће.

О важности обнављања воденица говорио је и сликар Милутин Дедић, који сматра да су оне благо српске материјалне културе. У књизи ‘Воденица Божја и ђавоља’ он је између осталог написао да је сликајући воденице и пишући о њима, желео да одговори на питање шта је то што је човек створио да му служи а да није угрозило његову животну околину. ‘То је воденица’ сматра Дедић, ‘која представља готово савршен изум’. Грађена је од дрвета и камена, користи воду као енергију, и могла би да постоји још две хиљаде година ако би човек имао правилан однос према њој.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *