‘Воденица… вода, камен, дрво. Док су одвојени, ништа се узбудљиво и посебно не догађа, тек када их вешта рука самоуког неимара доведе у однос да сарађују, настају права чуда’- речи су академика Светомира Арсића Басаре. У савременом свету који је већ увелико засићен савременим технологијама, људи се све чешће враћају старим заборављеним традицијама. У потрази за здравим животом у природи, неки истражују старинске обичаје, прелиставају књиге и летописе, како би више сазнали о томе како су њихови преци припремали своју храну. Многе ће данас изненадити тврдња да је брашно самлевено на старој воденици потпуно другачијег укуса.
Воденице су у Србији некад биле саставни део пејзажа и сеоске архитектуре. Већина њих се налази у изворном природном окружењу, поред потока, река, готово увек окружена веоома лепом бујном природом. У воденицама се млело жито и добијало брашно за хлеб, који је био главна намирница и храна за народ. Осим производне намене, воденице су биле и значајна места где су се састајали мештани, ради важних договора и доношења исто тако важних одлука. Као такве, оне су имале шири друштвени значај, по томе сведочи попис воденица и обрадивог земљишта у Србији из 1867. године, када је забележено чак 7125 воденица. Занимљиво је да је највише воденица било у ужичком крају, више од хиљаду, док је најмање саграђено у околини Јагодине.
Да ли због места на којима су подизане, увек издвојеним од насеља и често теже приступним, или њене повезаности са водом, која код човека изазива исконски страх, воденице су одувек биле обавијене велом тајновитости. О њима су у народу испредане најразличитије приче као о местима које запоседају виле и нечастиве силе. Као такве биле су надахнуће за најпознатије српске ствараоце, једна од најлепших прича која се односи на воденице, написао је приповедач Милован Глишић, у којој се помиње вампир Сава Савановић, а о тим занимљивим грађевинама писали су и Иво Андрић, Бранко Ћопић, Добрица Ерић…
Тајновитост места на којима су подигнуте воденице, истраживачи народних обичаја и традиције доводе у везу са водом, која је вековима код људи изазивала дивљење али и и страх и подозрење. Вода је повезивана са различитим митским бићима, која су могла битно да утичу на живот људи, а извори су тумачени као места која путем воде повезују тајанствени свет са оне стране са овим стварним светом. Тако је у вези са воденицама од самог почетка створен један засебан паралелни свет. С једне стране онај стварни у коме воденица има изузетно важну практичну улогу, јер се у њој меље жито, основна животна намирница, а с друге стране, према причама које живе у народу и њиховом веровању, воденице су била места које су ноћу запоседала демонска бића.
Врло је занимљива различитост веровања у вези са изузетним моћима које красе места на којима се подижу воденице. Тако се на пример веровало да погача направљена од брашна самлевеног у воденици која се налево окреће, и воде у којој су одстојале лековите траве, може да помогне у лечењу од неких болести. Такође се веровало да се многи љубавни проблеми могу решити управо у воденицама, где су се обављале одређене магијске радње. У том случају велику улогу је имала омаја, вода која прска са воденичног витла. Како народна веровања кажу, омаја је могла помоћи нероткињама да добију пород, али и у другим ситуацијама.
Веровања у тајанственост воденица остала су до данашњег дана, иако их је у Србији све мање. На нестајање воденица је вероватно имало утицаја и веровања људи да су оне састајалиште демона, вампира и вила. Занимљиво је да данас када данас питате неког старог воденичара да ли верује у приче о нечастивим силама, углавном остају резервисани, али исто тако ретко ће се наићи на воденичара који је преспаао у својој воденици. Међутим највећи разлог за пропадање воденица је све чешће напуштање села, након другог светског рата, као и увођење савременог начина живота код сељака, који су све више куповали готов хлеб у пекарама, па им нису биле потребне велике залихе брашна.
Данас у Србији поједини домаћини с времена на време обнове по неку воденицу, тако је у селу Мала Река код Крупња, у једном чаробном окружењу у клисури, обновљена воденица поточара. Село Штитково у Рађевини, западна Србија, такође је познато по трима воденицама које раде као некада. А у околини Севојна, у златиборском крају, надалеко се прочула воденица Бојанижа, Где и путници намерници могу да купе брашне млевено на поточари. У околини Крушевца за сада има две воденице а ради са на изради треће.
О важности обнављања воденица говорио је и сликар Милутин Дедић, који сматра да су оне благо српске материјалне културе. У књизи ‘Воденица Божја и ђавоља’ он је између осталог написао да је сликајући воденице и пишући о њима, желео да одговори на питање шта је то што је човек створио да му служи а да није угрозило његову животну околину. ‘То је воденица’ сматра Дедић, ‘која представља готово савршен изум’. Грађена је од дрвета и камена, користи воду као енергију, и могла би да постоји још две хиљаде година ако би човек имао правилан однос према њој.