Свети владика Николај Велимировић каже- као што је душа невидљива, тако је невидљиво и одело њено. Истина и правда, доброта, и незлобност, кротост, и милокрвност, чистота, и побожност, Богољубље, и братољубље, то су одела душе. Све за душу, душу ни за што.

Истина и правда, доброта, и незлобност, кротост, и милокрвност, чистота, и побожност, Богољубље, и братољубље, то су одела душе

Човекова душа, односно човеково унутрашње биће, прочишћава се непрекидно, бар би тако требало да буде, а у данима поста то би требало да има једну посебну снагу, да човек промишља на једна начин позитивне критике, не преузимања кривице за све, ни самооправдање, ни самооптуживање ни себе ни других, него једно истинско промишљање како да будем бољи. Као кад нешто обнављамо, поправљамо, одржавамо… не зато што је лоше, већ да буде боље. У духовном животу је исто тако, не треба због грешака размишљати да је то корак уназад, разочарање собом, већ тражење од себе једног апсолутног максимума, уз пуну свест да се то не може постићи на брзину, већ непрестано се на то ради и обнавља. Нормално да има падова али и кад паднемо, треба да устанемо. Ту нема места кампањи, да то радимо повремено, већ да то постане наш начин живота, начин постојања, да на сваком почетку дана кренемо са мислима шта данас могу добро да урадим. Тако отворених очију кад улазимо у нови дан, идемо у сусрет другим људима, чистимо себе од свих наслага, да не морамо да злопамтимо, да не размишљамо шта нам је неко одређено лоше урадио или какву корист могу имати од њега, него се радовати виђењу лица другог човека, па ако може и да се помогне, а можда ће и он мени. Али ако човек себе оптерети тиме да ће се дружити само тамо где има користи, оптерети себе питањем шта ја имам од тога, онда човек може привидно добро да чини али није добар човек, јер он жели њему да буде добро а не он да буде добар човек. Зато је важно да дубоко промишљамо све своје поступке, јер ако стекне навику да је то нормално, такос ви живе, тако сви раде, стварати чудне вредности, имати више подређених себи а што мање надређених себи, човек никада неће бити срећан. Срећа се не купује, успех није само имати доста, успех је пре свега имати себе. Кад имаш себе онда имаш све, онда може по народној ‘у добром се не повиси, у злу се не понизи’, носити са свим животним тескобама и да га ни једна тескоба не обори. То је тај рад на себи, прочишћење и проветравање изнутра, сваки дан по мало, колико може и од срца. Ако се моли, нек не наређује, јер многи се изгубе у свим молитвама па сматрају да ако су више читали или молили, да су бољи од других. Апостол Павле је рекао боље рећи пет речи умом, него хиљаду језиком. И таквим несхватањем, људи несвесно падну у гордост. Онда дође до разочаравања и честог питања- има ли те Боже? А треба да се пита имам ли те Боже. То питање долази до изражаја кад се суочимо са недаћама, није исто веровати у Бога и веровати Богу. Да ли га волите или га се плашите. Када то тако доживимо, онда молитва нас храни, том молитвом одржавамо себе, Бог је жив и без наше молитве. Кроз молитву се усавршавамо у доброти али не треба претварати молитву у списак жеља. Тиме само правимо затровање у нашем унутрашњем бићу, јер сад желимо једно а сутра друго. А време и догађају покажу да нам то и није било потребно а све то говори о нашој несталности. Бог је стрпљив са нама, тако будимо стрпљиви сами са собом и једни са другима, и онда тако стално узррастамо, напредујемо. Да се не оптерећујемо оним што је прошло, ми то не можемо исправити а то људи често греше, настојећи да исправе оно што је прошло. Сав терет прљавштине носимо са собом, размишљамо шта је било а не шта је сад и шта ће бити. Одузели смо себи Сада, зато имамо тешкоћу и у покајању, и у животу, и стално смо у неком грчу да нам Бог нешто не одузме, да нас Бог због нечег не казни, и онда хајде да тог Бога умилостивимо. А молитва није ништа друго него заједница са живим Богом који чека наше дело, да ми кренемо ка њему а он је ту, не сакрива се, тешкоћа је у нама што смо се ми закључали у својој самодовољности. Зато и стоји у Откровењу- стојим и куцам и ко ми отвори ући ћу и обедовати са њим.

Стојим и куцам и ко ми отвори ући ћу и обедовати са њим

Отварање се састоји управо тиме што смо спремни да живимо живот у пуноћи Богодароване слободе, да не истичемо себе изнад других, да поштујемо сваког другог човека, да никоме не судимо, да не будемо улизице… често се захваљује што није као други и да је бољи од других и тиме мисли да је овладао собом, да је стигао до Бога пре других, и сад да може другима да дели упутства како се то ради. Ту је важна људска трезвеност, да дубоко завири у себе, чим осети потребу да истакне да је бољи од других, да су сви лоши, чим почне да се бави тим шта други раде а шта не раде, то је наговештај да је особа закључана у себе. То је опасност, која заведе, која загуши унутрашњи духовни простор. Зато је прочишћење кроз смирење, кроз кроткост, и кроз усавршавање у љубави.

Гордост је веома опасна за човека а долази и до забуне, бркања поноса/достојанства са гордошћу. Апостол Павле каже да не треба о себи мислити више него што треба него по мери Богом дароване вере. Чашћу чините једно другог већим од себе. Када човек почиње да чини себе већим од других, онда упада у гордост. Најгори су ти несвесни гордости, који својим ја па ја, несвесно постају чувари пакла. Позвани смо да сведочимо Царство Небеско а не да претимо паклом. Горд човек умишља да он треба да заузме место Божје. Превиђа да доброта Божја води у покајање а не строгост, мржња и пакост. Али горд човек у својој глави прави тај пакао као логоре смрти, и на тој логици и тој основи, ја па ја, ми смо најбољи, други су све то заслужили. Људи који хоће да постану господари туђег живота, увек су слуге смрти а врло често нису ни свесни тога. Има добрих људи који су с епосветили вери али су се изгубили негде у беспућима своје гордости, своје маште и жеља, и себи допустили да Богују. Разлика је између Обожења у које смо сви призвани и Боговања. Ти који богују, смешатју у пакао читаве народе, и њихов рај је да уживају у паклу других. Вечно хоће да се радују мукама и патњама својих неистомишљеника. Лако је критиковати и препознавати али је тешко бити самокритичан, запитати се зашто неко себи даје за право да суди другоме. Доброта Божја спашава а не страх. Бог је љубав.

Врло често се људи питају зашто праведници страдају а грешници благују. То је сложено питање јер често видимо грех а не и покајање, видимо добра дела, а не знамо шта има у позадини тога. Често људи испуњавајући све што су штели, постану себи самодовољни и престану да траже Бога. Одустану од Бога а да нису ни свесни. Ми тешко да можемо да закључимо ко је праведник а ко је грешник, нисмо достигли те духовне висине, у стању смо да хиљаду питања поставимо Богу а себи ни једно. Рецимо да ли сам способан да видим истину, да знам чињенице у вези било кога и било чега. Владика Николај Велимировић је рекао да сваки човек у себи има довољно добра да у њему изградиш рај и довољно лошег да изградиш пакао. Ми смо субјективни и то долази до изражаја код наших подела- идеолошких, верских, националним- ми само гледамо најгоре примере. А Христ је зато и испричао причу о милостивом Самарићанину, тако да се треба ослободити те замисли осуђивања, олаких закључака. Не бежати од себе. Ко бежи од себе, он има превише времена да се бави другим. Кад видимо нечије страдање, место сажаљења и преиспитивања, да се молимо Богу, бар упалити свећу и кажи Боже просвети мене и њега, њему дај снаге да издржи, мени дај снаге да не посрнем. Најопасније у духовном животу је поређење. Људи су у начелу субјективни, сваком је његова мука највећа. Чули смо о неком нешто или нешто прочитали али да ли је баш тако? Треба од најмлађег узраста научити да се одустане од поређења. Треба бити задовољан са оним што има а незадовољан собом, да треба да даје више, а ми смо презадовољни собом, а нисмо задовољни другима и друштвом у целини. Шта имам ја, шта има неко други, шта сам успео а шта нисам, шта је неко добио, могла сам боље да се удам, или да сам рођен у другој држави… и ту нема краја док човек сам себе не заустави. И бити стррпљив, не може се изнудити, вера је у сталном искушењу. Страшно је кад се тврди- ја знам шат је најбоље за тебе. И тиме рецимо родитељи отворе пут упропаштавању свог детета. Што је твоје око зло ако сам ја добар, питао је Христ.

Ми тешко да можемо да закључимо ко је праведник а ко је грешник, нисмо достигли те духовне висине, у стању смо да хиљаду питања поставимо Богу а себи ни једно

Човек ради на своме бићу у тишини и стрпљиво, не нарушавајући животе других. Тако се остварује и здрава личност и здрава заједница. Али то не значи да не треба постављати дистанцу, постоје енергетски вампири, који пију нашу снагу. Адам није знао да постави дистанцу и ђаво га је наговорио и он је подлего идеологији равнобожства. Христ, у гори искушења, када је видео да има саговорника који је упоран, рекао је иди од мене сатано. Када неко неће бити исправан, не треба га проклињати и потпуно одбацити, већ се молити за њега, не дозволити да његова мржња проузрукоје у нама мржњу. Оканути се такве особе, прекинути саобраћање са њим, не значи говорити против њега и проносити његово зло, молити се Богу да буде бољи. Поставити себи питање- јел би желели да тај неко престане да буде лош? А полуга да се у томе успе, је да будете јачи од његовог зла и молите Бога да га изведе на пут. И та молитва је двострука, односи се и на себе и на другог- Боже дај мир нама двојици. Јер кад је он, тај лош, бољи, онда је свима боље.

Превелика строгост према себи до самокажњавања је друга крајњост и такође није добра. Треба погледати себе у свом животном огледалу и прихватити стварност. Да схватиш то сам Ја, нисам позван да будем најбољи по сваку цену већ да будем добар. Човек упада у крајности, или да је најбољи или да је најгори, преузима кривицу за све. Човек тај сусрет са собом, признање кривице, доживљава као чекање казне, а не као тражење решења. Његово огледало савести треба да сагледава стварност, то сам могао а нисам урадио, или урадио сам погрешно… и шта даље? Бог је љубав а то не значи предахни па ухвати залет за нове неприлике. Суштина нашег духовног чишћења и узрастања није самоускраћивање већ самопревазилажење а то је основно правило духовног живота. Изненади себе добротом. У психологији кажу буди спреман на изненађења која долазе споља, и разлишљај шта ћеш добро урадити сутра. Могу ја и боље и хоћу ја и боље. Не предати се стихијама, бити у самоиспитивањима, и добијете временом узлазну путању своје личности.

Суштина нашег духовног чишћења и узрастања није самоускраћивање већ самопревазилажење а то је основно правило духовног живота. Изненади себе добротом.

Ако се Богу надамо само у овоме свету, најбеднији смо од свих људи. Треба опраштати и себи. Кад човек каже да себи не може да опрости, чини тежак грех, јер сумња у љубав Божју, доживљава Бога као неког судију, који ту бележи некакве негативне бодове. Ако превише заокупимо шта нисмо урадили а могли смо, заборављамо шта данас можемо да урадимо. Највећи грех Каинов је што није опростио себи, кривица је моја велика, не може ми се опростити, јер он полази од себе а не од Бога. Јуда- погреших, издадох крв невину. Не каже Боже опрости иако је признао грех. Каин и Јуда нису опростили себи и они су додали грех на грех. Као разбојник на крсту- сети ме се у Царству твоме. Битно је ослободити себе од себе. Самопревазилажење је суштина а не самокажњавање или самолишавање. А то је напредовање у доброти. Желим да будем добар а не само да ми буде добро, да не будем добар само јер се то исплати. Ми се на нашем животном путу, као и на правом, увек испрљамо, ублатњавимо али је суштина да нађемо начин како то очистити.