Ево тачно три деценије како сам први пут објавио чланак и започео свој пут у ваздухопловним издањима широм света. Али у исто време и отворио Пандорину кутију, јер све од тада је по оној Његошевој ‘чашу жучи још нико не испи да је с чашом жучи не помијеша’. Беше то тада чувени, а надам се и сада, Модел Арт из Јапана и у новембру 1992 је изашао мој први и последњи чланак ту. Ући у јапанске часописе није тако лако, једноставно су прилично затворени. Међутим, мени се отворила прилика на сасвим необичан начин.
Тада нов произвођач макета из Јапана под називом Сектер, је припремао за тржиште своју прву макету авиона и то је био авион Фиатов ловац из другог светског рата, G-50. Иако је по свом бројчаном учешћу спадао у веома важне авионе, њему ипак није посвећена довољна пажња и било је врло мало макета тог авиона а у размери 1/48, колико се сећам баш ништа. Мени се у вези тога јавио мој добар другар из Финске, Пенти Манинен, који је врстан истраживач, и кога је Сектер првог питао за помоћ. Међутим, иако је он имао доста документације, нешто нису имали а то је примерак правог авиона. А један једини такав се налазио у Београду, у подруму музеја авиона. Управник музеја је био тада Чедомир Јанић и он је врло љубазно изашао у сусрет да дођем у подрум музеја и лично видим и премерим авион.
Није то било лако, тада је била та чувена економска политичка ситуација, нема се пара, има се посо ал дневна инфлација све то поједе преко ноћи. Једва сам се некако скупио да одем до Београда. Уз то сам исто узео тада одлични али и скупи филм Кодакхроме, слајдови у боји, јер они за потребе штампе имају најбољи квалитет. Али и цену… два пута сам ишао у Београд и добро прегледао авион и темељно га исфотографисао и премерио. Пре тога сам припремио добру документацију, добио сам из Италије фотографије и техничке податке, прво од Државног Ваздхухопловног архива као и две групе истраживача али бих још једном поменио друга из Финске који је помогао. До Београда сам ишао ауто стопом, јер пара нисам имао за аутобуску карту. Тад имао непуних 26 година, млад, пун снаге и вере, ништа ми није било тешко.
Већ раније сам обавестио Модел Арт да спремам материјал за G-50, и они су показали јаку жељу да се то објави баш код њих. Ја сам им у првој тури послао слајдове које сам урадио у музеју и они су као најава чланка већ били објављени у мајском броју Модел Арта, 1992. године. Јако љубазни и сусретљиви уредник часописа, Хироки Хашимото, ми је послао и примерак макете коју је урадио Сектер. Била је за то време чак и за западњаке скупа макета, ако се не варам коштала је неких педесет америчких долара. За то време ја сам мере узети на правом авиону преносио у размеру 1/48 и лагано се почео рађати цртеж. Као основу сам имао фабричке цртеже авиона, делова техничког упута и као подлога је било одлично. Цртање се радило ручно, све на о’рук, паус и два рапидографа Ротринг. Они обични црни, каквих је било по нашим књижарама, нисам имао пара да узмем неке боље. Величина 0.1 и 0.2 мм, некако стандард, главни склопови се раде дебљим а остало танким рапидографом. То ми је био први посао те врсте, дотле ништа слично нисам радио. Цела замисао је ишла по мојим схватањима, јер нико није могао али ни хтео да ме упути како се такав посао обавља. Али тада нико није из Србије ни радио такву врсту чланака за странце.
И коначно све то урадим, спакујем и пошаљем. Само да знате, српско све је било забрањено тада у свету и сећам се разговора са неким нашим ‘дичним’ ауторима чланака, који су говорили да су морали да објаве чланке под псеудонимом, и то страним, никао српским. Ма нису они писали за листове тима Гардијан или Њу Јорк тајмс, то су били неки локални, малотиражни али опет, чистка свег српског је била и ту присутна. Ја сам од јапанског издавача тражио да се чланак објави под мојим српским именом и презименом и да са цртежа не улањају моје потписе азбучним писмом. Или од чланка нема ништа…
Тако и беше, објаве они све то, и мени пошаљу неколико примерака часописа. Радост је моја била неизмерна, први пут да видим да нешто моје вреди, моје име ту, мој српски потпис на цртежима… милина!! Примерак часописа дам другару Ђорђу из Београда јер кад год ми је нешто требало он ми је помогао а још један примерак сам однео у Музеј Авијације у Београду. Чеди Јанићу се јако свидело и баш је са радошћу ставио примерак часописа у библиотеку музеја. А онда креће…
Знате кад имате осећај да се нешто дешава у позадини, да је то лоше али нико да вам каже шта је у питању. И једном приликом ми телефонира један истраживач из Београда и каже ми да су се скупили (рекао поименично ко) тад а и сада ‘дични’ београдски истраживачи и са музејског факса (јер кад је установа у питању странци то гледају јако озбиљно), послали у Јапан допис да са мном више не сарађују. Без икаквог разлога и повода али сам после када су се људи отворили и почели да причају, схватио да у том свету влада неизмерна мржња, завист, пакост, љубомора. Поготово ако нисте из Београда, ту се посебно острве на нас сељачине. Нису ту стали, свугде су хватали везе и везице да би ме подривали, тако су рецимо уредили да се сва пошта за мене узима, краде. Тако да више ником нисам могао да се јавим али ни они мени. Знате, то је екипа неомарксиста, који у јавности себе редстављају као духовнике и чуваре наше културе и наслеђа али у ствари ствари су прилично другачије. Тако да су мени сви пословни пројекти миц по миц пропадали. А било је доста тога, јер сам тада успевао да обилазим те последње преживеле пилоте из Краљевине Југославије, механичаре, радике у војним фабрикама и сакупио вредну грађу. И желео да то представим свету. Али не дају егоцентрици!! Касније долазе у ширу употребу интернет, разни форуми, и ту тек добијају на снази али долазе и нови људи, које такође окрећу против мене. Којим причама и како никада нисам сазнао али да су успешни у свом злу- јесу! И тад сам први пут видео како се неко не стиди чак и поноси својој нељудскошћу.
Економија је и даље била ужасна и рецимо тешко је било да вам стигну паре из иностранства. Сећам се да сам од друга Бернда из Немачке добио чек на 20 немачких марака и морао сам да идем у Београд у Соко банку и тамо да подигнем новац. Баш ме изненадило, девојка којој сам ту показао чек, зове Немачку, на одличном немачком се исприча са њима и уновчи ми чек. Без провизије. Баш ме изненадили. Али Јапан је био друго, ко још па ради са Јапанцима. И некако са Хироки Хашимотом уредим да све паре које имам а у питању је ауторски хонорар, утроши на претплату на ваздухопловне часописе. И добијем ја ту двогодишње претплате на Верлинден Моделинг Магазин, Ворлд Ер Паувер Журнал, Виндскок и Виндсок Датафајл и чувени САМ из Енглеске. Све скупо али ја сам знао да је улагање у литературу и знање најважније од свега, иако је мени као и многима, црева крчала. Нисам погрешио са тим, и литература почиње да стиже. Био сам тада један једини у Србији који је био претплаћен на стране ваздухопловне часписе. Наравно, почињу да цвиле, углавном Београђани, да би волели да добију примерак, да прочитају, да врате, ситуација тешка, треба да се дружимо…. добар део литературе никада нисам добио назад а тада сам први пут доживео да те неко коме си дао часопис да прочита, гледа у очи и каже да му то никад ниси дао и прави се луд. Ни сам не знам како неког тада нисам убио!! За мене несхватљива степен људске беде да се тако понесу према неком. Али са друге стране је опет појачало нетрпељивост према мени јер како ја то смем да имам???
Ипак, објављивање у Модел Арту је мени донели невиђену славу и било ком часопису да сам се јавио, врата су ми углавном била широм отворена. Никада нисам правио оне портфолије или СиВије али верујем кад би урадио, да би био у светским размерама моћан. Дакле након Јапана, објављивао сам у САД, Француској, Италији, Британији, Пољској, Холандији, Немачкој и Украини. И то све у врхунским комерцијалним издањима. Једно време сам био и уредник серије књига а укупно сам у разним издањима објавио преко 2500 илустрација, на хиљаде архивских фотографија, на десетине цртежа и разних врста чланака, како историјских тако и макетарских. Моји цртежи су кориштени како да произвођачи макета ураде макете авиона једном сам добио писмо из једног америчког музеја авијације да су авион у својој збирци обојили према мојој илсутрацији, јер се показала као најбоља реконструкција бојења. Да сабереш све остале из Србије, заједно нису објавили колико ја један, ни по количини а ни по значају и квалитету. Разлог више да будем омржен. Можда је споменик мог положаја на западу имејл једног високо котораног уредника једне издавачке куће, јануар 2018, где каже да им хитно треба матерјал али зна да је сада Православни Божић и да нећу да радим тада па чим пре могу, нек им урадим шта треба.
Шта би са свим тим мрзитељима и њиховим наследницима? Никад ме нису оставили на миру, и то траје до данашњх дана. Воле да су елита (ваљда синдром Београда, појма немам), да имају рецимо форуме и дискусионе канале које у старту проглашавају ‘меродавним извором свих информација’ и та болест им траје и данас. И сви су некако фашистички повезани, насеру све у свако место на интернету и подривају. Ја као власник форума који ради од 2005. без прекида (јер су се многи њихови угасили давно), знам да сам рецимо од администратора других форума добијао дописе да тог и тог ако је на форуму избацим ако ми је члан, јер из неког разлога није подобан. Никада то нисам радио, код мене је одавно владало правило ‘роб који ступи на тло Србије, постаје слободан’ и тога се држим одавно. Али ја сам један, други тако не мисле, воле да се организују у кланове, секте и тако дејствује савремено друштво. Уједињење да другим буде лошије а не да урадимо нешто ваљано. Нисам склон празноверицама, проклетствима али тим који су се окомили на мене, ништа добро се није издешавало у њиховим животима и животима њихових ближњих. Од тих који су почели хајку, неки су умирали дуго и у тешким боловима, без наде за спас (а нису били у годинама за умирање). Такође њиховим породицама се издешавале језиве ствари, не бих то ником пожелео. Начелно неиспуњени и несрећни у животу и овај ковид хаос им је тек дошао на наплату (додуше ја сам у једном напису на Фејсбуку из 2017. такав след дешавања њима и предвидео). Шта ће тек бити, боље да не размишљам.
Али тај диван афрички народ Масаји, имају једну пословицу ‘на најгорим путевима сам сретао најбоље људе’. У том свету тих понекад итекако сурових дешавања (када под притиском из Србије рецимо мени странци неће да плате и породица ми се скоро нађе на ивици глади…) издвоје се ипак неке особе са којима сам успоставио јако пријатељске односе и који трају до данашњег дана (а из Београда су, да не помислите да то место мрзим). Који су добро дошли на крсној Слави и ја код њих. Који те подржавају и разумеју. Када је избио овај ковид хаос, нисам жалио паре и из Украине сам им послао уређај итекако благотворан по здравље. Питамо један за другог и дан данас се помажемо. Нисам одустао од авијације и још увек мало по мало објављујем а сматрам да је тек будућност испред мене. Шта могу да кажем- шта год да вам се нешто дешава, не дајте да вам се срце напуни мржњом, не дозволите себи да се светите. Има неко ко поравнава све те рачуне, сваку реч, свако корак… постави и наплати како ваља. Све што се десило је вредан наук и помогло ми у изградњи себе. Кад паднете, устаните и никад не губите веру у себе и не скидајте осмех на лицу. Осмех побеђује све!!