Међу малобројним оснивачима у Србији, угледно место има Веселин Чајкановић, први срспки историчар религије. Нарочито плодно било је његово изучавање мита, структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим резултатима, потврдиле су Чајкановићеву конструкцију као драгоцену основу за даљна истраживања. Капитално дело Веселина Чајкановића ‘Мит и религија у Срба’, први пут је објављено у Задругином Колу 1973. године. У оно време та књига је била велико откриће, када је професор Војислав Ђурић пронашао и приредио дела свог професора Веселина Чајкановића и објаио их под лепим насловом, горе наведеним. Та обимна књига је веома утицала на сазнања млађих и старијих људи, научника и тих који су волели да виде шта има у том искону нашег предања и паганског и хришћанског и споја та два предања. То је била једна од најтраженијих књига Српске књижевне задруге. Чајкановић је био научник првог реда, зналац страних језика и преводилац, био је професор чувеног Крумбахера у Немачкој. Изучавао је народну традицију према изворима а извори су били народна књижевност и периодика. Он је у мотивима и траговима народне књижевности, древних народа и индоевропских митова и религија, и оно што је наш народни дух из свог веровања и живота оставио као књижевне вредности нашао извор за изучавање са научног аспекта. Неке од тих традиција се нису мењале хиљадама година, само су имале другачије тумачење.

Веселин Чајкановић

Култ дррвећа и биљака је један од старих култова са којим се црква брзо и безуслосвно помирила, тако да он сама има своје место и симболику. Тако се код нас не може звршити исвећење воде без босиљка а видљиво је и код дрвета записа, коме се приносе дарови и молитве а у томе узимају учешће и свештеници. Све то чини да је култ дрвећа и биљака и данас у народу буде свеж и јак.

Чајкановић је био декан филозофског факултета, завршио је прву мушку гимназију, а после започео студије класичне филологије на великој школи 1899. године и слушао је предавања два велика зналца, професора археолог Милан Васић, и Никола Вулић (један од најважнијих истраживача античке прошлости). Као одличан студент, Чајкановић добија стипендију за усавршавање у Немачкој 1903. године, и он је у Лајпцигу од 1903. до 1907. године учио класичну филологију, старословенски и хебрејски језик. Посебно су га привлачиле пословице у делима античких и ромејских писаца, а у Минхену је докторирао на античким пословицама, и тај докторат по тадашњим обичајима је био написан на латинском језику, а поред тога је стекао знање из орјенталистике и византологије. Међутим то су тада били други људи, Чајкановић је журио да се врати у Србију и када се вратио у Београд 1908. године, он је као врсни латиниста добио место доцента за латински језик на великој школи у Београду. Своја велика знања је са успехо преносио ученицима, учио је студенте како историјске и културне појаве треба испитивати у широком социо културолошком конетсту. Студенти су му се дивили а академик Војислав Ђурић, оснивач касније катедре за општу књижевност на филозофском па потом на филолошком факултету, био је његов студент. Међутим универзитетска и научна каријера професора Чајкановића биће прекинута ратовима- он је узео учешће у оба Баканска рата и у првом светском рату. Био је официр и резервни пешадијски капетан у седмом пешадијском пуку у Кумановској бици. У првом светском рату учествује у одбрани Београда и одликован је златном и сребрном медљаом за храброст, орденом белог орла са мачевима и француским орденом легије части. Био је касније резервни потпуковник што је тада у резервном саставу био највиши чин. Због болести, стомачни тифус, приликом повлачења преко Албаније, евакуисан је на Крф па у Бизерту, где проводи један занимљив период. Ту у Тунису, северна Африка, био је логор српских војника, и махом су ту боравили рековалсеценти и инвалиди, и основана је штампарија у којој су они радили. Чајкановић је био уредник свих издања које су се тада штампале, а заслугу за допремање машине за штмапу имао је један француски официр. Ту је излазио лист Напред, кога је уређивао Чајкановић, и потом и билиотека истог назива и у њој је Чајкановић штампао 25 књига а у листу Напред је излазио и једна посебан културни додатак и звао се Из старих ризница. Ту су се могле наћи народне пословице, приче, Јован Јовановић Змај… и тако се довијао да се на културан начин нашим људима тамо допринесе опоравку. Све то је стизало и даље од Бизерте и књиге су се делиле бесплатно, а оно што се продавало ишло је у фонд за фарнцуске и српске инвалиде. Када се вратио из првог светског рата, враћа се свом професорском послу и учествује у обнови и изградњи универзитета, а многи онвалиди захваљујући њему, налазе посао у државној штампарији. Он је после рата био управник Срске књижевне задруге, задим задужбине Николе Чупића и друштва Светог Саве а 1922. године постаје дописни члан Српске краљевске академије. Води се као први историчар реигије а на филозофском факултету, предавао је класичне језике а историју и религију је уве на Богословски факултет, где је предавао од 1920. па до 1930. године. У то време преводио је Грчке и Римске ауторе, и други светски рат затиче Чајкановића као декана филозофског факултета у Београду, а тада му је била оверена и катедра за археологију. Године 1944. је формиран једна преки суд који је имао за задатак да испита дела људи који су априла 1941. године остали на факултету, и међу првима на удрау се нашао Веселин Чајкановић. Стављало му се на терет то што је одржао једно стручно предавање у малом кругу људи, а потом и тиме што се бавио очувањем материјалних добара на факултету и настојао је да очува и кадар. То су све биле неосноване оптужбе али он 1945. године позван на факултет када му је уручен отказ и прогнан са факултета. Каже се да је он то стоички примио, и отишао је кући. Тада је већ оболео од рака и 6. августа 1946. године он и умире. Он није био једини, неких 70 предратних професора је прогнано са факултета. Чајкановић је сахрањен на Новом гробљу, на парцели 29, његовом сину Николи је остала богата библиотека (веселин је говоро десет језика), литературу је прикупљао из читавог света, и данс се та збирка чува са негде око 13.000 књига, то је легат у Народној библиотеци. У марту 2012. је сршена кућа Веселина Чајкановића на Сењаку, и она је срушена шест месеци након смрти његовог сина Николе, јер није било наследника. Три године након смрти сина Николе, породична гробница се продаје, а њихови земни остаци се прекопавају и пребацују у необележену гробницу на парцели 26, и данас се практично не зна где лежи Веселин Чајкановић.

Венчање Веселина Чајкановића

Чајкановић је говорио о тајној снази и спрези биљака а што је остало у наслеђе потомцима. Једна од биљака коју он издваја је леска, која има магичну снагу, говорио је о липи као о светом дрву, храсту, тисовини, о семантици јавора од кога се дубе ковчези а такође се праве и гусле. Крушка је особена јер се некада вршила венчања около ње али се сахрањивала и деца која су умирала некрштена а ту су се дашавале и погодбе и крушка се узимала као сведок и јемац, ако се неки новац или уговор усмено уговарао. Такође је говорио о Бадњаку, глогу, бору… босиљак је врло важан и прати у Српском народу читав циклус и круг од рођења па све до смрти, и уопштено је Чајкановић о биљном свету говорио као о некој надлежност, женском, божанстава и демона. Простор митолошке ботанике је тада био сасвим отворен у нашој науци. Једино је Павл Софрић систематизовао одређену грађу, коју је под псеудонимом Мишевљанин то објавбио 1912. године књигу о беиљкама и певањима у Срба. Та књига је имала два издања у Паризу, 1878. и 1882., и Мишевљанин је ту доносио грађу из народне митологије и биљкама. И њега је на неки начин Чајкановић повратио у у жижу јер је велики значај придавао његовом делу, и увек се односио према томе с поштовањем. Чајкановић истиче симбол крст који је много старији од хришћанства, помиње такође јеврејски крст, Хорусово око, а он је то објавио у тексту Имају ли Срви идола као други Словени. Оно што је важно је да се Чајкановић после првог светског рата доста бави народном књижевношћу и народним умотворинама. Он је 1925. године објавио књигу “15 спрских народних песама”, и он ту покушава да препозна трагове религијских схватања. препозна стари мит и ухвати неку метармофозу кретања једног народа у други. А онда на основу једне арбанашке песме коју еј записао Глииша Елезовић на Косову, да су у једном заплетеном сустицају култова, Светог Денија париског, Светог Јована Владимира и Милоша Обилића, три народа, французи, албанци и Срби заправо градили епску легенду о Косовском осветнику Милошу Обилићу. Чајкановић тражи такве везе да би доказао своју тезу о старој религији. Он говори о тотемизу који је био заступљен у српској народној религији, он указује на много примера тотемистичких остатак у лирским и епским песмама- као Обилића родила кобила, Међедовић настао од медведа, да су многи јунаци змајског порекла, а да је митски предак Срба вук. Он је доказао да наши стари брачну везу нису тумачили грехом. Након те анализе произилази закључак да је грешност телесног акта и зачећа у томе што се том приликом мора на неки мистичан начин доћи у додир са душама предака. Познато је и веровање да се у новорођеном детету рађа и неки предак. Данас се у новорођеном детету препознају особине оца док је у старо време препознавао неки деда, прадеда и још даље. Он чак оговори о Божанксом плоду где жена може да постане аватар Богиње Иштар. Асоцијације и компарације које Чајкановић користи су просто запањујуће и тако је нешто могао само Чајкановић који је имао увид у свеколику лиитературу и захваљујући познавању више језика.

Веселин Чајкановић наглашава да у традицијама о Светоме Сави има античких и претхришћанских елемената врховног Српског Бога, Дажбога. Он на тај начин покушава да изврши реконструкцију старе Српске религије и то се посебно види у његовој каснијој монографији о Српском врховном Богу и у покушају да у лику Светог Саве, оном митском лику из наших усмених умотворина, препозна атрибуте нашег врховног Бога. Чајкановић је рекао да је Свети Сава заменио старог Српског Бога па и Бога већине Балканских народа, да је он истовремено био заштитник стада оваца али једновремено и вучји пастир. То је само наизглед у питању противречност, јер је врхунски Српски Бог господар и живота и смрти, дакле он у себи сажима апсолутну моћ. По истом принципу грађена су божанства многих античких народа, смрт претходи животу у религијској концепцији, јер наи далеко реци нису веровали у реинкарнацију већ у ново рађање. А оно то је особено за Чајкановића је да је показао да се митологија и религија јужних Словена не може просто пресликати тако што би се говорило и о источним и о западним Словенима, јер у случају источних и западних Словена постоје артефакти, постоје подаци, материјални остаци и идола и доказа о постојању религијских докумената и артефакта. Али дали зато што је истраживање вршено касно или несистематично, ми о религији јужних Словена не знамо скоро ништа. Чајкановић је показао да у нашој религији има елемената многих становника Балкана и они почивају на основама пра становниак Балкана и много има везе са култом воде. Наши култови вила су доста другачији него код других Словена (најсличнији су Келтским), такође и јелен и нашој митологији који је преносиоц душа са једног на други свет а такође је и симбол плодности. Чајкановић такође је писао да не постоје материјални докази о идолима код Срба као код других народа, али је нашао да се у неким крајевима Србије о Светом Јовану износе иконе и перу се, и то се односе на реку што је њему сугестивно и повезао са богињом Атином, јер се о њеном празнику њена статуа односила у море и прала. Што је њему указало да је то преживели остатак на обожавање идола. Крст код нас је био прост, он се користи на записима, такав крст се баца у воду на Богојављање а постојао је и зелеђен крст. Чајкановић истиче да је Дажбог истовремено хтонично и соларно божанство, Руси сматрају да је Даажбог родоначелник руских кнежева. Он је пронашо у црквеним беседама из 15. века да су Пољаци имали обичај да о Божићу позивају вука на вечеру који је истоветан са српским обичајима. Основна одлика како божанских тако и демонских сила је амбивалентност и она се у много томе види као у раније примеру Светог Саве који је пастир и оваца и вукова, што је неспојиво. Када говори о змији као тотемској животињи, која може бити и кућна змија и има везе са прецима. Код Чајкановића се у начелу све своди на култ предака а то је његова основна и највећа тема. Он то више пута истиче у својим текстовима а примером показује и на делу ‘Горски вијенац’ где људи крећу у бој и позивају пале јунаке Обилића, Лазара… и та вечитост, сусрет са прецима, призивање њих у помоћ. Они су исто важно у вегетативном периоду, када се буди природа, тада се они исто призивају да помогну обнављању природе и живота. Та замисао вечног кружења је да не постоји смрт већ само ново рођење. Код балтичких народа постоји исто велико поштовање према вуку а у Вуковом речнику постоји неких педесет именица изведених од речи вук а што показује колико се Српски народ ослањао на магичну моћ вука, и сматрао да има улогу да одагна демоне. Давање таквих имена је имало улогу да заштите одојче.

Наши стари су живели у тесној вези са природом

Хромост је једна од особина која се приписује божанствима тако да је стало у народу као нека врста поштовања онима који су на неки начин обогаљени. У многим нашим старим предањима божанства, арханђели… узимају људски облик и долазе људима. Код нас је зато био заступљен култ гостопримства а у њему је био и садржан страх да се не огрешимо. Такође то може бити и неки предак који је дошао, који нам носи помоћ али и испит, па је он онда на најбољи начин угошћен. Чак се говори и о феномену ритуалне проситуције, где се госту на располагање ставља најлепше женско дете али како нема о томе довољно података, тешко је донети неки закључак. Познато је да је у неким крајевима био тај обичај ‘лежања’, где су мушкарац и девојка преноћили у постељи али без полног чина, јер је код наших древних било од велике важности улазак у брак невин (важи и за мушкарца и за жену).