Постојао је давно обичај који је описао Вук Караџић, а то је бубота, који је био у суботу и када су ђаци добијали батине, без обзира да ли су нешто скривили или не. Вуков запис описује невоље тадашње омладине:

“Кад сам ја 1796. ишао у Лозницу у школу, још је био обичај ђаке у суботу послеподне тући, без икакве кривице. Ако је који онај дан макар и послеподне био бијен за лекцију или за друго што, то му се није примало у рачун, него је морао и по други пут, обичаја ради, бити бијен.”… записао је Вук.

Кажњавање ђака је у тзв. напредној Европи било прилично сурово и тај се обичај пренео и на Србију

Веселин Чајкановић, наш етнолог, забавио се овом темом и написао:

“Вук јасно каже да су деца бивала бијена без икакве њихове кривице, према томе, то батињање није било казна. Каквог би онда могло имати разлога? Могло би се помислити да је то била нека врста претње ђацима. Њих треба избити пре но што учине кривицу, јер кад је већ учине онда је доцкан тући их.”

Циганин избио сина да му тикву не сломи- и у познатој шаљивој причи који најпре избије дете па га пошаље на воду, причи према којој је цитирана пословца и постала али ова прича казана је очигледно у иронији, замисао да се антиципира и грешка и казна, апсурдна је и у нашем случају толико би била абсурднија, што Вук јасно каже да су суботом били тучени сви ђаци. Дакле не само они за које се веровало да ће погрешити, него и они најбољи, који нису давали повода таквој сумњи. За батињање суботом морали су постојати други разлози. Паралелу са ђачком буботом Чајкановић је нашао у спартанском обичају батињања деце у записима античких писаца, али и у другим Вуковим белешкама.

У Вуковим пословицама налази се још трагова о батињању. Пословица “пусти зло, удри добро” описана је овако- у Рисну на младенце рано ујутро, бију децу каквом гранчицом шале ради. А деца опет између себе бију се цео дан опет говорећи то исто. Такође, свака мајка на вече, овог дана, односно на младенце, набави лиснату грану ловорике, маслине или шимшира, треба да је грана са зеленим листовима, дигне се ујутро пре но што сване, па са оном граном учини над ватром крстовидни знак, па открије децу и по њима фрска доста јако, рецимице говорећи, непрестано- пушто зло а узми добро, пушти болест и јаде а прихвати здравље, или пушти лењост а узми крепост. Још један обичај забележио је на Цвети- да растеш као врбица а да се гојиш као гица.

Али ово горе описано и није баш имало везе са буботом. Бубота као вид школске дисциплине, запамтили су и описали и други аутори. О камџијама по голој кожи писао је Доситеј Обрадовић, али и српски песник и Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија. Причао је да је првог дана школе добио такве батине од учитеља, да су у ту школу више никада није вратио. У патријахалној Србији, да би се постигло примерено понашање детета, често је у васпитању примењивана казна, уз општи став да дете које није кажњавано никада неће постати добар човек. Какве су казне примењиване у школама, на који су начин ученици злостављани и мучени, колико су патили док су ишли у школу, најчешће није забалежено у старим историјама о васпитању али бројна сазнања добијамо из биографија и мемоарске грађе које су оставили школовани истакнути људи тог доба.

Страница из средњовековне црквене православне књиге, где је описано кажњавање ђака, ту спада клечање коленима на пасуљ и ударање пруром. Али то је био лагани прут, са лишћем на себи, што је ублажавало ударце и више је било као прутови са лишћем за масажу у нашој народној медицини.

Петар Руњанин, учитељ и свештеник, из Кузмина у Срему, у својим сећањима описује начин на који су у његово доба кажњавани ученици. Ако је које дете у чему погрешило, метнули би му ноге у фалаке, и по табанима 40, 50 више или мање штапова ударали. Јадна деца као мачке кад маучу и по два па и више дана, на ноге стати не могу. Уобичаје казне су биле апс, односно затвор и по два дана, који су добијали углавном старији ђаци. Фалаке су биле даске са двоструким отвором, у које су биле уклештене ноге ученика. Оне су биле помоћно средство учитељу када би шибао ђаке по табанима.

Васпитни метод познат као “ко није тучен, није ни научен” дуго се задржао у Србији, чак и након што је употреба батина по школама званично забрањена у сваком облику 1879. године. А тако су и настале пословице “удри га па ће од њега човек да испадне”, “дете не бијено, слабо одгојено” и “батина је из раја изашла”.

Први програм за основне школе донет је 1838. године. Стефан Стефановић, попечитељ просвештенија, обишао је све школе у Србији и објавио прва упутства учитељима за практичан васпитно наставни рад, а уједно су и дефинисане дужности ученика. Поступци учитеља међутим били су противречни службеним захтевима, први општи закон о школама, донет је 1844. године. а тада је издат и нови правилник који је подстицао учитеље да поступају човечније са ученицима, и осуђивао је сурове казне. Тежило се томе да се дисциплина постигне не казном, већ љубављу и поштовањем према учитељу. Употреба батина по школама коначно је забрањена у сваком облику 1879. године. Тада су као подстицајно средство, уведене црне и златне табле, и ђачке књижице. На табле су се крајем месеца бележила имена најбољих и најгорих ђака. Услови школовања су постали хуманији, али још дуго после тога, примењиване су насилне методе.

Суровост кажњавања је укључивала учешће заједнице, првенствено ради застрашивања. У нашој народној духовности тако нешто није било прихватљиво јер се тиме убијала дух и свест детета.

Закључак о шибању ђака, крије се у тексту Веселина Чајкановића, написао је:

“Нарочито ће овај метод имати дејства ако приликом шибања потече крв, као што је то био случај у Спарти, и то шибање је имало за циљ да у времену пубертета појача моћ плођења. Јасно је да је ударање о месојеђу, Божићу и другим празницима ритуално ударање, једна магична манипулација, којој је циљ да разбуди, појача виталну снагу. То шибање није ни казна, ни застрашивање, а није ни каприс каквог хистеричног учитеља, јер Вук каже да је то био обичај. Тај обичај обухвата и добре и рђаве ученике, те према томе не може бити казна, и морао је постати на основу уверења да у самом ударању, шибању, мора бити нечег доброг.”

Вук нам не оставља податак чиме се обављао овај обичај шибања ђака. Чајкановић претпоставља да је у питању лесков прут, еластичан и без чворова, и при том није представљао озбиљну претњу. Још једна школска казна може да се доведе у везу са овим обичајем. То је вучење деце за уво. У старој школи, ђак који би одговорио на учитељево питање, добио би наређење да све своје другове, који нису знали одговор на исто питање, повуче за уво. Уопште, ђак је у старој школи, вучен за уво, кад нечег не би могао да се сети.