Преживети у пустињи значи хватати ветрове над земљом и воду под земљом, ова изрека једног старог Персијског песника је и данас после много векова основни савет који се може дати некоме ко покуша да живи у чудесно лепим и застрашујуће суровим пределима Иранских пустиња Даште Кавири и Даште Лут. Ове пустиње смештене су на надморској висини од 1200 метара, заузимају површину од око 360.000 квадратних километара, и мада су се њима вековима кретали каравани на традиционалном путу свиле, они су највећим делом и данас неистражене. Ипак неки градови који су никли по њиховим ободима спадају међу најстарије градове на свету- Јазд, Бам, Кашан, Керман… су насеља у којима људи живе хиљадама година. Многи од довитљивих начина како да се преживи у пустињи смишљани су управо у овим градовима а користе се и данас.

Здања урађена од земље су мало ремек дело људске вештине

Велики пустињски град Јазд снабдева се водом преко сплета подземних канала који су неки стари 2000 година. То је систем измишљен баш у овом граду познат као ганат и примењен у свим пустињским крајевима Ирана. Становници Јазда познати су као најбољи градитељи тих канала, мајстори који граде зову се мугами и најтраженији су у Ирану. Посао мугамија веома је опасан јер они копају канале дубоко под земљом, у тим каналима скупљају се планинске подземне воде и доводе до градова. Јазд се на пример снабдева водом са планине Ширку, чији су врхови под снегом и у време највеће летње жеге. Неки од ганата који воде од Ширкуа до Јазда дугачки су чак 45 километара. Зими када потреба за водом није велика, она се скупља у резервоаре из којих ће се користити током лета. Величанствене куполе које почињу на површини земље и завршавају се отвором на врху, су заштитни кровови за резервоаре са водом, укопане осам до десет метара дубоко, до којих се стиже посебним стрмим степеницама. Те куполе као и читаве куће и градови, изграљене су од једног од најстаријих грађевинских материјала на свету, од блата. Ни један други материјал, ни дрво, ни камен, ни бетон, не издржавају тако добро врућину, нити тако потпуно штите од ње као што то чини блато.

Технологија хлађења је веома једноставна и без покретних делова тако да нема шта да се поквари

Један од древних начина који се користе дан данас за савладавање сурових климатских услова је прављење кућа од блата. Једноставније куће се праве тако што се блато набаца преко носећих дрвених стубова и греда, рукама обликују у зидове, а земља на поду се утаба. Много чешће се куће праве од цигала начињених од блата. Да би се те цигле направиле, треба да се замеси тесто од воде и мешавине коју чини седам делова песка, два дела глине и један део сламе. Када се одбије уједначена маса, рукама се обликују цигле које се неколико дана суше на сунцу. После сушења слажу се једна на другу у зидове и повезују свежим блатом. Куће од блата увек имају веома дебеле зидове, најчешће ширине једног метра које подједнако добро штите лети од врућине, зими од хладноће. Једна или више соба зида се испод земље, што током лета обезбеђује знатно нижу температуру. Такве собе које се у Ирану зову зирсанин, остају пријатно свеже и по највећим врућинама. Понекад се поред неколико подземних соба прави и једна већа просторија, у који се налази резервоар са водом и остава са храном. Неке куће у Јасту имају овакве собе на дубини од шест метара, то су прави природни фрижидери у којима се и по највећим врућинама храна добро одржава.

Ти торњеви за хлађење могу бити јако лепи, у зависности од имовинског стања власника

У многим крајевима Ирана обичај је да се куће граде тако да унутра имају правоугаоно двориште, отворено према небу и окружено собама, понекад са једне а понекад са свих страна. Неке собе користе се само током зиме јер су на сунчаној страни, док се оне које су у сенци користе само лети. Обичај је да се у дворишту направи сеновит врт са малим базеном који даје влажност сувом пустињском ваздуху. Куће се једна уз другу постављају тако збијено да имају много заједничких зидова, на овај начин не смањују се само трошкови изградње, већ се омогућује и додатна заштита од врућине, пошто се смањују површине зидова које су изложене сунцу. Тако збијена градња ствара веома густо насељене градове, којима се и пешице брзо може свугде стићи, што је веома важно по летњој жези. Куће су постављене тако да образују веома уске уличице, у којима се двоје људи једва мимоиђе, а како су зидови тих кућа високи, велика сенка штити улицу од врућине. Поред тога што смањују загревање зидова, овако уске уличице чине много пријатнијим ходање од куће до куће по подневној јари. Лавиринт које узане уличице образују некада је толико замршен да је и њиховим житељима потребна помоћ у сналажењу. У старом делу Јазда постоји уличица коју зову Ашти Канун, сокак помирења, користи се за мирење заљубљених, пријатеља, рођака. Њихови заједнички пријатељи који желе да их помире упуте их наводно случајно на супротне крајеве улице а када се доје завађених сретну нађу се толико близу једно другом, једноставно морају да се пољубе и помире.

У време када су у Ирану подизани пустињски градови, њихови становници морали су на разне начине да се довијају не само да се у време летњих врућина било лакше него да би уопште могли да их преживе. Начини за хлађење кућа које су ти људи измислили остали су и до данас непревазиђени, односећи убедљиву победу над свим достигнућима модерне технологије. Наједноставнији и најраспростарњенији начин расхлађивања кућа је подизање купола на крововима. Овако закривљени кровои преносе топлоту неупоредиво боље него равни, а много лакше се и хладе. Врућ ваздух диже се горе и скупља се у куполи која га ту једноставно зароби, и не дозвољава му да се врати у собу. Осим заобљених кровова, ту су и расхлади отвор на таваници који расхладни систем чине још делотворнијим. Ти отвори се поннекад праве са малим заклоном најчешће на врху куполе. Ваздух кјои се диже на врху куполе, повећава брзину при сусрету са отвором на врху, то га тера напоље, а тиме се смањује температура и у самој кући.

Блиски поглед на врхове торњева

Највелинчанственији систем расхлађивања кућа који се већ вековима користи у пустињским градовима Ирана, представљају високе куле, тзв. хватачи ветрова, који се на Фарси називају баргир. Ове куле су највероватније измишљење у Јазду где их данас има бар четристо. Највиши баргир у Јазду висок је 33 метра. Ови витки торњеви у пустињи буквално значе живот. Забранити неком да га зида или срушити му баргир, значило је осудити га на смрт. Хватачи ветрова граде се као високи торњеви отворени на врху са свих страна или само са оне стране одакле најчешће дува ветар. Подижу се на врху куће, најчешће над отвореним сводом, у стању се не само да ухвате најмањи дашак ветра, већ и да га направе онда када се чини да сав ваздух стоји. Хватачи ветрова стварају заправо ваздушне вртлоге, пошто се у њима врели спољашњи ваздух судара са хладним ваздухом унутар куле. У самом торњу ваздух се хлади тако што се преводи преко посуда са водом или прелази преко послаганог грања са навлаженим лишћем. У највећем броју кућа, простор непосредно испод баргира користи се за чување хране, невероватно је да у тим просторијама чак и месо остаје свеже чак и по највећим летњим врућинама. Ту је и увек остава за воће и поврће, резервоар с водом.

Колико год теко долазили до хране и још теже је чували, становници пустињских градова радо гостима дати оно најбоље што имају у кући. Чак и када су у питању потпуни странци, ови срдачни људи ће на трпезу изнети све што имају. Једна учтива реченица којом се гости позивају гласи- молим вас пружите ми задовољство да узмете овај скроман залогај моје супе и хлеба. Супа је једно од омиљених јела у пустињским пределима, све супе зову се абгушт, праве се од меса, житарица, поврћа или воћа, а служе се уз поврће из туршије и свеже листове ароматичних биљака као што су нана, босиљак и коријандер.