Око тридесетак цркава и манастира се налази на простору који се одавно звао Немањићком скопском Црном Гором. Срби ту живе вековима, иако су у скорије доба са свих страна окружени шиптарима, и успели су упркос томе, у тешким околностима, да сачувају своју културу. Некада се на малој површини нађу тамо и по две или три задужбине и оне подсећају на духовност која је давно заборављена. Таква једна, скоро заборављена задужбина је манастир Матеич код Куманова. Он није заборављен у стручним круговима али у јавности јесте заборављена као последња Немањићка царска задужбина.

Оронуле зидине манастира Матеич

Некад се за тај простор просто говорила Црна Гора, без скопска, то скопска је савремена кованица која се користи у литератури. Манастир Матеич је познат као Манастир Успења Пресвете Богородице, али и као Манастир Богородице Црногорске. Првобитна структура овог манастира везује се за владавину Исака Комнина, који је владао од 1057 па до 1059, и занимљиво је да се из тог раздобља може везати један мањи остатак храма, који је на жалост лошом рестаурацијом, данас изгубљен. Храм који данас видимо, је једно изузетно здање, реч је о петокуполној грађевини, припада управо времену цара Душана и царице Јелене. За Матеич од времена 11. века па до краља Милутина, ми практично немамо неких података, али видимо да ће у повељи коју краљ Милутин издаје 1300. године за манастир Светог Ђорђа Горга, бити поменут управо Матеич и манастир Богородице. А то указује на извесно постојање обитељи и монаштва у том манастиру, и након тога немам неких одређених података који би нам можда указали да је краљ Милутин неки део доградио или даровао манастир али га помиње у повељама. Тек за време цара Душана, почеће велика обнова манастира и здање које је данас сачувано датовано је са 1357. годином, када је завршена по упокојењу цара Душана, и отуда ће се често наћи да је реч о здању које припада и везује за ктиторство царице Јелене и младог Уроша. Овај манастир је познат и под једним другим именом, Жељиговски манастир. Жељигово је по области Жељигово у данашњј северној Македонији а слична топонимија се користи и за народну ношњу из тог краја.

Избледела икона Богородице

Идеја континуитета је изузетно важна када се говори о 14. веку и владавине Немањића, и то се види како код краља Милутина, тако и код Стефана Дечанског и цара Душана. Посотји један феномен када се Матеич посматра из даљине, када се види та масивна петокуполна задужбина, Николај Окуњев који је међу првима испитивао овај храм, је рекао у једном свом раду, у пустом крају величанствено се дижи усамљене рушевине храма које се већ из даљине, са Кумановског поља виде. Манастир се налази у изузетно шумовитим пределима. Утисак је да се петокуполном задужбином на тако изузетној локацији, поново некако успоставила паралела са првим Немањићким задужбинама, које су подизане у тзв. пустом ловишту зверова. Мотив пустиње и подизања храма у овом случају нешто што се везује за прве задужбине Немањића. Самим тим и избор петокуполне грађевине се везује за задужбине краља Милутина, када су по први пут у српској архитектури јавиле цркве са пет купола, шемом крста, тако да су се на ту традицију цар Душам и царица Јелена ослонили. Унутар здања се види сложеност сводова и потуполног простора па до западног улазног дела, тривилон или тролучна врата. Иако је здање оштећено, на њему могу да се препознају зооморфни мотиви и може се видети свечани карактер а сличан утицај се може видети и у Дечанима. На жалост како су фреске добром делом страдале, ми данас губимо тај осећај свечане царске атмосфере.

Живопис у храму је у великој мери уништен, будући да је задужбин вековима била без кровног покривача и оно што данас може да се види је само бледа сенка првобитног сјаја. Уопштено у фреско сликарству овог манастира биле су пристутне велике теме, задужбину су радили врхунски сликари, и то се може лепо видети, будући да постоје делови фресака које су сачуване. Као код краља Милутина и Стефана Дечанског, осликавање храма је подељено на зоне и осликавани циклуси као што је рецимо Акатист Богородичин, земаљски живот Христов, параболе Христове, чуда Светог Димитрија. Делови фресака су приказивали васељенске саборе. Захваљујући пространости Матеича, све те теме су могле да стану у тај простор. На жалост остаци фресака су доста избледели и делију на тоналитет фресака у манастру Градац. Од важности је да је сачувана ктиторска композиција, она се налази на јужној страни, непосредно уз јужни портал. У Матеичу у лунети јужног портала, непосредно уз представу цара Душана, налази се Христос Пантократор, који је насликан на сличан начин као што је то у Дечанима. На жалост лик цара Душана је у великој мери оштећен а по свим приликама, оштећења су настала од времена другог светског рата па на овамо, и то је највероватније настало под утицајем бугарских егзархиста. Последња фотографија где видимо како је изгледао лик цара Душана на фрески, је објављена у споменици поводом 25 година од ослобођења јужне Србије, и то је фотографија коју је урадио Радослав Грујић, и припадао је музеју јужне Србије. Оригинални снимак више не постојии једнино сведочанство је та споменица. Постоје нагађања када је вршено осликавање манастира, да ли за живота цара Душана или касниеј, основа је да царица Јелана на глави има бели превест на глави, што је у то време био знак жалости, али су каснија испитивања показала да је тај покривач на глави царице био голубије сиве боје, што указује да су порртрети настали за живота цара Душана. Ове портрете је са великим знањем описао Светозар Радојчић, у својој књизи посвећеној портретима српских владара, он је можда био у прилици да види тај портрет у Матеичу, и каже да је тај портрет био урађен подобно портрету у манастиру Лесново, а то је један од најчешће репродукованих његових портрета, где су очи цара Душана усмерене према горњим зонама храма, односно онај који је Христолик и гледа према небу. Владарска обележјја су насликана управо онако као у Дечанима.

У 15. веку Матеич је био једно изразито културно средиште, књижевности, преписивачких делатности. У овом манастиру су стварала два велика химнографа, који су познати историчарима музике, то је био чувени Исајиа Србин, чија је химна Појијелеј Сербикос, ту је и Никола Србин, чија је химна Нинија Сили сачувана до данашњих дана и извођена и у данашње време. У атинској народној библиотеци је сачуван рукопис химне Трисагиа аутора Исаие Србина, рукопис оригиналан и никад није објављен у Србији. На жалост, не постоји ни једна студија или монографија која се бави овом двојицом химнографа. У манастиру Матеич је радио и чувени Владислав Граматик, који је радио у преписивачкој радионици и зна се и година издавања зборника У Младом Нагоричину, 1457. Јдеан део наше књижевности је сачуван у Бугарској, као помеунти зборник Владислава Граматика. Сам Граматик каже да има жилиште, или стан, у Матеичу. Постоје неки трагови да је у 18. веку у манастиру још увек било монаштва, али већ негде средином 18. века, извесно је да је манастир претрпео страдања. Део његовог крова је искориштен за покривање Ески џамије у Куманову, и то је већ у великој мери допринело оштећењу фреско сликарства. У 19. веку готово да уопште нема података о манастиру, да би тек за време Краљевине СХС, дошло до неког значајнијег помака, и 1918, у часопису Време, стоји да је манастрирска црква обновљена. А десет година иза тога, краљ Александар зајдно са краљицом Маријом, посетио манастир. Време описује њихов пут тамо, тада је и обновљена школа у Куманову. Ђурђе Бошковић је детаљно снимио задужбину, помагао му је Радослав Грујић, тада је била нацртана капела у Матеичу, али све то је изгибљено да би од педесетих година прошлог века манастир био препуштен пропадању, јер манастир још увек није имао кров.

Манастир Матеич зими

Манастир је 21. век дочекао јако тужно, када је додатно био оштећен, чак је био и база шиптарских терориста а Срби из околине због сигурности расељени. Од 3. маја 2001. године је манастир постао у базу терористичких јединица, а да би потом дошло до сукоба државних снага Македоније, са шиптарским паравојним јединицама. У манастиру су чували оружје највише оружја је било у селу Орачиново, јако близу, а манастир је плански одабран као важан симбол за православно становништво, а сви православци из околине су добили рок од 24 сата да напусте своје куће, били су привремено смештени у једном хотелу у Куманову. Тај погром је прећутан. Наш тадашњи патијарх Павле је упућивао писма, укључујући и Кофију Анану али и генералном секретару НАТО, Џорџ Робертсону, распитујући се за стање задужбине Матеич. Робертсон је одговорио да НАТО придаје значај верским и културним центрима, међутим да не поседује такву одговорност када је у питању бивша Југословенска република Македонија. Он је такође указао да је његов изасланик Питер Фејд посетио манастир и да је манастир наводно неоштећен. Али тај податак није био тачан, и то се већ показало у септембру 2001. године, када је Иконосова комисија посетила Матеич, и видела да је било разарање, рецимо на фресци Светог Апостола Петра где је маркерима исписивани ружни натписи за једно овакво место. Спрејевима су исписивани натписе као УЧК и неки други. Тада је постојао позив да се овај храм обнови али од тога ништа није било. Македонски стручњаци из њиховог конзерваторсог центра су предузели чишћење оштећених фрески и да је фреска Богородице која се налази уз јужни улаз, и фреска Апостола Петра су очишћење. Али од тада се није дешавало више ништа. Једно од последица црквеног раскола између је и непосредно страдање српских светиња. Прошле године је додељено нешто средстава за намештање столарије, јер је црква остала без прозора и врата. Од неких 800 српских средњовековних задужбина, што Немањићких, што обласних господара, остало је око педесетак.

Дивљаштво урађено од припадника народа без корена и историје

Хашка ковенција каже- штете нанесене културним добрима ма коме народу она припадала, представља штету културног наслеђа целог човечанства, будући да сваки народ даје свој допринос светској култури. Али та конвенција никада ниеј примењена на српским историјским и културним добрима, јер се правна форма избегава и она је тренутно у кризи због политичке ситуације. Матеич који је добио неки оловни кровни покривач је остао без истог у децембру 2020. године, и на Свето Саву ове године, дошло је опет до уклањања делова крова, тако да се стање манастира погоршало. Очигледно је да се то намерно ради са циљем уклањања трагова и ктиторских портрета, онда ће моћи да се испуне услови за постављање новог живописа. На сајту Универзитета Принстон у делу за мапирање источне Европе, постоји текст од скоро о страдању Матеича. На жалост, Матеича нема на карти заштите Унеска.