Српски културни клуб у САД

Највећи ресурс којим данас српски народ располаже јесте његово биће које је изван отаџбине. Ако се зна да је између три и четири милиона (а неки кажу и пет) Срба изван матичне државе, онда на тај ресурс можемо гледати у биолошком, економском, политичком, дипломатском, стручном и научном погледу. Начин на који ће држава исористити своје сународнике изван отаџбине не зависи само од дијаспоре, већ пре свега од установа наше државе. Различите историјске прилике терале су Србе да се нађу у улози мигранта. Српска емиграција се дели на пет група, од средњовековних исељавања и сеоба, до избеглица од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. па на овамо. Треба додати још једну која се дешава пред нашим очима- исељавање високо стручног и младог становништва пре свега у земље европске уније. Забрињава и податак да више од 90% исељеника нема намеру да се врати у Србију, већ за домовину себе и своје деце бира другу земљу.

Један од скупова Срба на западу

Почеци миграције на запад сежу око 1830. године, када се група наших људи, у начелу морнари, населила у Њу Орленасу и то су били Срби из Црне Горе и Далмације. Али они се нису задржали дуго и први прави талас исељеника, које је поменуо и владико америчко канадске епархије српске православне цркве Дионисије Миливојевић, био је у време златне грознице и револуције из 1848. године., и они су остали дуже или трајно на северно америчком континенту. Они су се брзо уклопили тако да је један Србин, који је прешао у масоне и променио име, основао државу Тексас а помиње се да је у време тзв. дивљег запада један од најопаснијих револвераша био баш Србин (Самарџић или тако нешто).

Прасе на ражањ, то Срби не заборављају

Стуб одржавања идентитета Срба у иностранству је била Српска православна црква, и УДБА се трудила да што више разори исту изнутра стварањем раскола јер није желела да се под њом људи ван земље уједињују. Тај притисак од званичних власти почиње од 1945. године али ни раније држава није много водила рачуна о исељеницима. Чак шта више исељеници су помагали земљу и једна од најистакнутији је био Михајло Пупин, који је у САД основао и Српску Народну Одбрану 1914. године и која још увек постоји, која је врло значајна организација Срба у Америци па се касније проширила и у Европи. Али од доласка комуниста на власт против исељеника се води рат, како против политичке емиграције, тако и против интелектуалаца. Броз је направио договор са западом да пушта стручне и високошколоване људе на запад, а то је био битан заокрет јер је запад дотле примао просту радну снагу. То је у коначном учинку имало да је до средине деведесетих година прошлог века око 60.000 високо школованог кадра напустило земљу. Осим тога Брозове службе су убиле 153 исељеника, разне доби и положаја, од деветогодишње Иванке Милошевић па осамдесет двогодишњег Петра Валића. Тај обрачун са исељеницима је коначно стао 1992. године, када је коначно престао да делује тероризам југословенске државе према српским политичким емигрантима. Српски опредељени исељеници су били обележени као народни непријатељи. Ту су били и сви уредници српских часописа. Седиште Срба у САД је било у месту Гера, где је градоначелник био Србин. А у то место је и дошао и Јован Дучић, код свог блиског рођака Михајла Дучића, а Михајло Дучић је био председник Српске Народне Одбране после Пупина.

Срби су значајни чланови заједница где живе и учествју у помоћи где год треба

Велики помак је био 2004. године када се у Србији основало Министрарство за дијаспору, а оно је у најбољем смислу имао задатак да окупља, подстиче и даје подршку нашем исељеништву, али се у међувремену до наших дана, оно свело на ниво канцеларије. Тако да се та тема исељеника почела опет занемаривати од 2008. године. Оно што се никако није урадило а то је да се уради списак свих наших у иностранству, са стручним подацима, да се створи својеврсна мрежа и да се људи повежу, чак се још увек и нагађа и не зна се тачан број наших људи у иностранству, а тај број само можемо да претпоставимо да знају неки из безбедоносних служби. И поред свог занемаривања, држава Србија некако очекује да исељеницу помажу исту, понекад и гласају, шаљу новац, заступају је на разне начине. Ситуација у 21. веку није ништа боља, политика је наставила правила уништавања живота у Србији што је утицало да велики одлив стручњака свих врста, укључујући и добре мајсторе.

Спортски сусрет наших Срба у САД

У српској дијаспори имамо велике генијалце светског ранга- поред николе Тесле, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Милеве Ајштајн, наше расејање је дало и осам власника Оскара, четворицу власника Пулицерова награде, 200 народних хероја (САД, Канаде, Аустралије), оснивача NASE, осниваче CIA, академике, масоне, конгресмене, поглавице и сенаторе српског порекла, градначелнике. На жалост често се дешава да већ у трећем исељеничком колену Срби потпуно изгубе свест о пореклу па није редак случај да се у Србију врате али у страној војној униформи. За крај један занимљив податак од једне госпође истраживача, која је обилазила наше исељенике и урадила књигу- њу су питали “због чега ви мислите да ми желимо да се вратимо назад након што смо овде успели?”.