Агаве су пореклом из Мексика, али се простиру и доле јужније и горе северније, алу су се рашириле и по свету и то управо на местима где владају услови као у њиховом станишту, па их има у Африци и Средоземљу. Оне су се навикле на сушне пустињске услове, и ботанички говорећи они су ксерофити, биљке које су се прилагодиле лошим условима средине, они су се привикле да складиште воду у себи па су зато њихови листови сочни. Лисстови су пресвучени воштаним заштитним слојем који спречава одавање воде, и прилагдили су и свој метаболизам, оне усвајају угљен диоксид. Код других биљака он се усваја у току дана док код пустињских биљака, оне отварају стоме ноћу, јер тада не могу да изгубе воду а како је ноћу већа влажност ваздуха а мања температура, и тада узимају угљен диоксид и тада врше фотосинтезу. Сам назив агава је грчког порекла и значи узвишеност.

Агаве су такође од изузетне економске користи, оне су у употреби већ 9000 година, и први који су је користили су Астеци, користили су је за исхрану али и за израду сабдала од влакана које се налазе у листовима. У новије време праве напитке, рецимо пулке који је тардиционални напитак, ту је мескал и чувена текила, по којој је Мексико познат. Текила се добија од Агаве Текилана, врста по којој је текила и добила име, а разлог томе јер је она доста богата шећером, који са соком ферментише и касније се дестилацијом добије алкохолно пиће. Листови агаве се секу и тај сок ферментише на лицу места и то је пулке, док се мескал добија тако што се основе стабљика кувају, затим тај сок такође ферментише и дестилује се. Агава од које се добиај текила расте у области Гвадалахара, и та поља имају плавичасту боју због тих агава, и од њих се добија једина и права текила. Напитак пулке су користили само из узвишеног реда свештеника. Оно што је занимљиво је агава црв који се убаује у мескал, и он је показатељ квалитета, ако он иструне у боци, тај алкохолни напитак наије добар, и што је најважније је да је тај црв ларва једног инсекта који живи у листовима агаве. Да би се од влакана у агави добила обућа, традиционално се листови секу стављају на жар, и након термичке обраде се гуле меснати делови и остаје даље та влакна, која могу да се упредају и од његга направи канап, или нека предива од којих могу да се ураде отирачи, тепих, сандале. Трн који се налази на врху листа агаве и та влакна су користили као иглу и конац. Занимљиво је да на острву Хвару једно сестринство у манастиру, негује тардицију да од агавиних влакана прави неку врсту чипке, која је занимљива и скупа. Код Астека и Апача су агаве заузимале средишње место, они су чак код једне врсте агаве влакна користили као неку врсту памука, велике цветке стабљике су користили као мердевине у Африци, или једну врст агаве избуше па је користе као вазу. Цветови се једу код агаве.

Читаво поље агава у суровим пустињским условима

Сада је дошло до нове поделе биљака, раније су биле две али захваљујући напретку микробиологије сада их има четири и агаве спада у ред аспарагалес, породица шпарога, и у подфамилији агавоидае су и агаве. Реду аспарагалес припадају и алоје. Већина агава је отровна, и само одређене врсте могу да се користе за исхрану, а та особина отровности је кориштена за израду отрова за умакање стрелица, и коритило се за лов. Али су и агаве и лековите, пулке из којих се развија млада агава обилује великом количином разних нутријената, који су врло повољни за организам, али садрже и доста флавонида, једињења који су познати као добри антиоксиданти, и врло су повољни за организам, и могу да помогну код неких болести. Агаве су богате и сапонинима, и једна врста (Агава Сезилана) се све више тражи као сировина за сировину стерлиних хормона, зато јер садржи сапонизиде. Сапонизиди су једна група специјализованих метаболита биљака, они им помажу непосредно у расту и развићу, за фотосинтезу, дисање, а једна од група тих метаболита су сапонозиди. Али за сад тај састојак се издваја од биљака које расту у природи. Биљка у природним условима ствара најквалитетније метаболите.

Све чешће се појављује сируп од агаве, и око 60% тог сирупа је фруктоза, али није баш безбедна замена за шећер, јер конецнтација фруктозе и неких другх простох шећера могу да подигну ниво шећера код шећераша. У нашим кућним условима се такође гаје агаве, и оне су цењене декоративне биљке, које се у нашим условима у току пролећа и лета могу у саксијама држати напољу, али током зимр морају да се унесу у топло. Неке агаве су отпорне до нула степени, али углавном им отпорност иде од 7 до 10 степени. Агаве нису захтевне за гајење и оно што је важно да компост буде добро дренирано, не заливати претерано, пожељно је да буду на директној сунчевој светлости мада неке и не захтевају директну сунчеву светлост, и пресађевивање на сваких пар година. Постоји преко 200 врста агава, по неким подацима до 250 врста.

Цветање агаве је јако занимљиво јер цветају само једном у току живота а њихов животни век је негде између 10 и 100 година. По неким сазнањима агаве могу да цветају после десет, четрдесет или сто година, и ретко се дешава да цветају у стакленим баштама. Цвет агаве може да буде великих дименија и код неких цвет може бити висок и до 15 метара, и он може бити у облику грозда, класа, па чак и да има изглед као лабудов врат. Агаве су одличне за опрашиваче јер луче обилну количину нектара, и занимљиво је да су код агаве опрашивачи поред инсеката, и колибрији и слепи мишеви. Када се агавин цвет протресе из ње дословно пада киша полена. Након цветања агаве се осуше. Али на месту цветова ће се развити заметци мале биљке, пасти на земљу и кренути у раст у нове биљке. Код других се на месту цвтова створи чаура са семењем, које падне на земљу али има и примерака који се размножавају ризомом.