Од неолитске еволуције до пада Рима човечанство се у имунолошком смислу калило на језивом пламену болести. Знамо то са извесношћу но у питању је извесност теоријске врсте која недовољно осветљава тамне ходнике људске историје. Један од разлога због кога можемо бити сигурни да је наш пут био прожет патогеним изазовима је то што и данас делимо неких шездесет пет болести са псима, педесет са говедима, четрдесет шест са овцама и козама, четрдесет две са свињама, тридесет пет с коњима и двадесет шест са живином. Управо су током тих неосвтељених миленијума патогени организми окупљени захваљујући блиском односу између људи и животиња, највећма пропадали и цветали, прилагођавали и мутирали, развијајући болести из степена у степен, све док нису прерасли у пошасти које су насрнуле на човечанство у последних хиљаду година или две. Разлог за привидно кашњење у наступању епидемија пуне снаге великим делом лежи у томе што многе од ових болести у развоју за своје издржавање изискују релативно велике и густо настањене популације.

Хумани ретровирус

Али понекад кроз измаглицу времена, можемо назрети и најаве онога што ће доћи. Знамо да је 430. године пре нове ере зараза стравичних размера опустошила Атину, али не знамо која је то зараза била. Баш као што већином не знамо ни идентитет разних Библијских пошасти. Римско царство су у другом и трећем веку нове ере бациле на колена две епидемије, за које је забележено да су на свом путу побиле између 25% и 50% становништва. И опет је њихов идентитет остао непознат мада неки сумњају де је то била прва појава малих и великих богиња или болести од којих су оне настале на тлу Европе. Ослобађање патогена у нетакнуту популацију која им никад раније није била изложена, релативно је скорашњи а у исти мах и древан феномен. Отуд имамо представу до какве смртности у таквим приликама може доћи. Када су велике богиње 1717. године досегле изоловани Исланд, страдало је 36% тамошњих људи. Када су у 19. веку када су мале богиње први пут погодиле Хаваје и острвље Фиџи, упокојиле су четвртину њиховог становништва. Када су староседеоци Амазонске кишне прашуме отркивени и тиме изненада изложени болестима спољног света, много где су потпуно одумрли а проценат катастрофалног урушавања аутохтоне популације Америке након увођења страних птогена 1492. године указује да је девет десетина њених становника нестало пре него што је дошло до опоравка. Ове релативно савремене демографске катаклизме помињемо јер нам помажу да бар донекле схватимо размере искушења кроз које су прошли наши преци, док им се имунски систем мукотрпно развијао. Густо настањене популације какве многе болести изискују образовале су се постепено али су до 3000 године пре нове ере средишта са пре педесет хиљада житеља већ израсла у Месопотамији и Египту а одмах затим и у долини Инда. Припадници популације у којој одређена болест настала, углавном би на њу стекли отпорност. Но људи што не знају да мирују лутајући пљачкаши, мисионари, трговци и њима слични, такве популације не би задуго оставили издвојене, што је за исход имало редовно излагање новоприспелим болестима на које људи нису били ни мало отпорни. Уследило би масовно умирање те би страдало и до 90% праћени мукотрпним демографским опоравком да би убрзо дошли до нових и нових помора како би дечја болест за једне, постала пошаст за друге.