Добра нарав

Давно, пре више од једног века у кафану Таково у Крушевцу, окупили су се угледни грађани- трговци, занатлије, кафеџије, адвокати, апотекари, професори… сви заједно вођени су хуманим циљем да помогну онима који немају, и то оним најмлађим, децу. Но пошто је Крушевац град људи специфичног духа и јединственог карактера, какав је на свој начин скоро свако место или крај у Србији, они нису основали обично добротворно друштво, већ сасвим необично. Јесте био циљ да обављају врло корисну делатност по угледу на тадашње “Коло српских сестара”, али изабрано је необично име друштва, “Друштво намћора, баксуза и угурсуза”, уз додатак “остале феле и женска секција” а још занимљивије наднаслов- “Добра нарав”. Уведена су још необичнија правила понашања чланова током окупљања друштва, ћутало се јер ћутање је злато, а ко прекрши ово правило плаћао је казну, у добротворне сврхе. Седело се за столом тако да свако сваком окрене леђа, а и њихово “Бакзуско коло”, играло се тако што су окретали леђа једни другима. Одлучено је да се годишње окупљање одржи на најмалерознији дан у години, а то је по народном веровању “девети торник по Божићу”. Тог дана верује се, не сме ништа да се ради, јер би сваки започет посо унапред био осуђен на пропаст. Друштво је по причама, основано по мало из ината тадашњем краљу, који је тражио да иза сваког окупљања буде истакнут јасан смисао и намера. У начелу сви су се смејали а више власти понадали су се да у новоосновано друштво неће ући више људи него што је потребно за партију таблића. Али у друштво се на самом почетку уписало 360 чланова. Било је то време када се у граду под Багдалом у сличном духу оснивају многа хуманитарна друштва, “Лажа и паралажа”, “Лако ћемо”, “Џивџан”, “Прегнуће”, “Добра нарав”. Лажови су се такмичили у лагању, Џивџани у певању, а баксузи, намћори и угурсузи окупљени око Добре нарави- у ћутању. Све се дешавало у старим Крушевачким кафанама, а средства прикупљена током окупљања, издвајана су за помоћ најсиромашнијој деци. Да ли из зината, баксузлука или саме жеље да помажу онима којима је и данас потребно, тек уз неке прекиде, једино се “Добра нарав” одржала током века и најстарије је друштво у Србији. И данас се као некад чланови друштва “Добра нарав” окупљају тог деветог уторка после Божића и скупљају новац за најбоље ђаке Крушевачких школа који су слабијег имовног стања, и тим новцем им купују комплетну одећу.

Најстарија хуманитарна организација у Србији је Друштво баксуза, угурсуза и намћора - Добра нарав, основана још давне 1929. године и готово без престанка ради. Једном годишње праве скуп и сав новац који се ту сакупи, иде као помоћ онима којима то треба. Фотографија власништво др Милутина Тасића.

Најстарија хуманитарна организација у Србији је Друштво баксуза, угурсуза и намћора – Добра нарав, основана још давне 1929. године и готово без престанка ради. Једном годишње праве скуп и сав новац који се ту сакупи, иде као помоћ онима којима то треба. Фотографија власништво др Милутина Тасића.

Друштво је основано на светог Тому, 19. октобра 1929. године, и основано је као пандам “Колу српских сестара”, које је у то време бринуло о сиротињи. Како су Крушевљани особени својим карактером и смислом за хумор, друштво је урађено на неки свој начин, тако да су мушкарци хтели да помогну сиротињи али и да се они проведу. Нема података како је баш назив “Друштво намћора, баксуза и угурсуза” изабран, У друштву кажу баксуз се родиш, ту не можеш да утичеш ништа, угурсуз је већа мала надоградња, јер то се стиче васпитањем, утицајем околине где живиш а намћор је природно, што смо старији то смо већи намћори. Велики број Крушевљана живи у Београду и између дварата они су тамо основали филијалу и она је била на Чукарици и звали су се “Мука”. Тражили су да се прикључе и из других места али су их из Крушевца одбили, јер то је наше локално и нема ширења, само остаје у Крушевцу. На самом почетку су одређена правила рада друштва али се то у новије доба променило. Некад су се окупљаи у подне у чувеној кафани “Таково”, власништво Матејевића у центру града, и у почетку се окупљало до двадесетак особа. Договор је био кад дођу на забаву, да морају да ћуте. Један другом су седели окреути леђима а градски мангупи су знали за то па су улазили и намерачили се на неког госта и запиткивали га, не би ли их натерали да проговоре. И ако схвати да је он тај одабрани каже “у реду, плаћам”. Јер правило је било да ко први проговори, плаћа рачун за све. Како се данас окупља и до шетсо особа, било би немогуће да плати рачун за све. Зато се и данас скупљају у великој сали где се држе свадбе. Данас су правила слична, дођу ћуте неко време и наравно проговоре али у току забаве имају пет минута ћутања. И наравно, ко проговори тада, мора да плати казну, али како знају где иду те паре, за помоћ, онда они намерно проговоре, прозивају један другог, смеју се. А да им не би било досадно док ћуте, обично се доведе неки глумац или афористичар, да прича вицеве или афоризме да их изазове да се смеју и да би плаћали што више казне. Циљ је остао исти, да се купује гардероба за децу која су слабијег имовног стања, и у протекле две деценије више од две хиљаде деце је обучено. Уведено је и ново правило, да се од седам школа у Крушевцу бирају ђаци генерације, двоје се изаберу и обрадују их матурском одећом. За дан оснивања друштва, свети Тома, облачи се једно петнаестак деце које се налазе у хранитељским породицама.

Чланска карта друштва

Чланска карта друштва

Када је основано друштво давне 1929. године, није било средства забаве као данас, нпр. ТВ, радио је био редак, и онда су Крушевљани сваке суботе имали по неку забаву. Једна од таквих забава је била код друштва “Џивџан” где су се они натпевавали, и најбољи певач би рецимо добио прасе, и на свим тим забавама обавезно је било да се направи лутрија и на свакој забави се бирала мис вечери. Преко зиме су долазили студенти који су студирали у Београду, и они су у Крушевцу организовали студентску забаву, и на тој забави су се окупљале Крушевачке удаваче, ћерке трговаца, занатлија, да бирају момке а и они да бирају девојке, када сутрадан заврше студије, да се врате у Крушевац и да се прижене. Постојала је и забава Аеро Клуба, а био је у Крушевцу и џез клуб где су се окупљали љубитељи џеза. Постојала је и чувена циганска забава, и оне су препуне занимљивих дешавања. На циганским забавама се исто бирала мис, и обавезно мора да избје туча јер свако је имао своју кандидаткињу и туче су обавезно избијале. На тим забавама се исто бирао и цигански цар, са мандатом од годину дана. И једне године изаберу једног од њих да буде цар али несрећом, он у току године умре Следеће године бирају другог за цара, исто се деси малер и он умре. Треће године кад се бирао цар нико није смео да се јави па га нису ни изабрали.

Од свих догађаја који су се дешавали пре другог светског рата, један од омиљенијих је био гледање филмова. Крушевац дуго није имао ни једну наменску биоскопску дворану, већ су се филмови гледали у кафани. Договор између власника кафане и кино оператера је да кино оператер наплаћује улазнице док власник кафане наплаћује пиће и јело. То је тада била као мала свечаност и целе породице су долазиле на приказивање филмова свечано обучене. Занимљиво је да ако су ишла деца (са својим родитељима наравно), морали су да се јаве разредном старешини да ће остати после осам сати увече у граду, јер у то време ђак који се нађе у граду био је строго кажњаван. Приказивање филмова је исто било занимљиво, филмови су били на неколико трака а један пројектор, тако да би након краја једне траке, светла се палила, премотавао филм, постављао други а конобари би се разлетели по кафани, народ би наручио ко шта хоће, светло би се гасило, пројекција би ишла даље. Прва права биоскопска сала је направљена у Крушевцу 1936. године, тада је направљен хотел “Европа” и тада је урађена и бископска дворана “Европа”.

Чланови Удружења баксуза, угурсуза и намћора испред кафане "Таково" 1939. године

Чланови Удружења баксуза, угурсуза и намћора испред кафане “Таково” 1939. године

Једне године (наше време) пола сата пре почетка забаве “Друштва намћора, баксуза и угурсуза”, долази чоек и доноси да поклони прасе и каже “дајте неком за лутрију”. И сад председник удружења се размишља шта да ради, како на брзину урадити лутрију јер има преко петсто гостију, и сети се… изађе на бину и каже и каже да ко уз себе има таштину слику, добиће једну лепу награду. И после сат времена долази човек и каже да има таштину слику. Питају га јел може да докаже и његова жена то потврђује. И човек доби награду и рече да му се таштина слика нашла ту јер се тог дана падала њој годину дана па је ишао код каменорезца да јој уговори (погоди) споменик.

Деца које су баксузи добре нарави обукли 1937. године

Деца које су баксузи добре нарави обукли 1937. године

У Крушевачком крају и источној Србији је укорењено веровање о деветом торнику (девети уторак) по Божићу као најбаксузнијем дану. По народном веровању, ако треба почињати неки посао, никад не почињати у уторак, почети у понедељак а други дан добар за почетак је четвртак. Веровали се да ако се тај дан ради преобука, метак тражи погађа те, па су жене строго пазиле да ништа не раде тог дана. Има једна изрека у Крушевачком крају, кад неком нећеш нето да урадиш, каже се “да ће то да буде на девети торник” а то значи никад. Зато се тај дан проводи у јелу пићу и весељу. Традиција која се одржала до данас је “Баксуско коло”, где се игра тако што су један другом окренути леђима, а то у ствари може бити било које коло. Почетак сваке забаве се слуша химна друштва. Један од стихова је:

“Ми баксузи нисмо
то је само фора,
ми смо људи добре воље
друштво добротвора”

Како је то у исто време и друштво старина и уметности, на тим забавама се после слушања химне обавезно прича о прошлости града. И ту с епомињу разни догађаји, људи, удружења. Један од чувенијих предратних Крушевљана је Крста Новаковић, чији је братанац Новак Новак (режирао “Позориште у кући”). Крста Новаковић је био градоначелник од 1936 па до 1940. Па онда поново краја рата и на то су га Немци натерали. Крста је био један од најбогатијих Крушевљана, у центру града је имао кућу, и за време рата Рајсхкоманда је била у његовој кући. Крста Новаковић је у Грацу завршио фармацију и говорио је савршено Немачки. Његов рођени брат је био Јеврем Новаковић, отац Новака нОваковића, касније уметнички скраћено у Новак Новак. Јеврем Новаковић је стрељан на Багдали 1944. године од партизана, они су тражили Крсту, он је побегао и од беса су стрељали Новаковог оца.

Бити члан тог друштва је некако ствар престижа, и друштво је постало знамен Крушевца. Друштво је основано у кафани и кафана је било мсто окупљања. Крушевац је пре рата имао више кафана, “Липов лад”, хотел “Париз”, хотел “Европа”, кафана “Таково” Тоше Матејевића, кафана “Београд”, кафана “Код Гледстона”. Данас је сачуван само хотел “Европа”, али више није хотел већ кладионица. Тоша Метејевић, власник кафане “Таково” био је један од оснивача друштва. Пре рата је био и локални лист “Југославија”, и он је покренуо замисао да се сви избори за мис, који се одржавао сваке суботе, обједини у једно. Једне године кандидат за мис је била и рођена сестра Бате Паскаљевића, а њихов отац је био Паскаљ Зојић. Они су Цинцари, и он је у центру Крушевца имао прву бензинску пумпу која је отворена. У листу “Југославија” су били купони за гласање и породица Зојић се разлети по целом граду и покупује све новине, да би њихова кандидаткиња била прва. Идуће недеље, породица друге кандидаткиње уради исто, покупује све новине, да би она била прва. И то је трајало неких месец ипо дана.

Последња предратна прослава и позив за исту

Последња предратна прослава и позив за исту

Друштво на окупљању има сва обележја славе, има Колачар који је домаћин славе, сече се колач, сваке године се бира други колачар. За тај дан спреми пиће за све госте, сваки од гостију добија славско жито, он први поведе коло. Црква не гледа баш превише благонаклоно јер се та прослава пада у време поста а слави се мрсно али ипак како знају хуман карактер скупа, црква је у начелу одушевљена. Крушевац има десет основних школа у самом граду, и друштво је увек могло сто деце да обуче. То облачење је за Врбицу, јер по веровању за Врбицу треба нешто ново да се обуче. Деца сама бирају шта ће им се купити, деца се воде заједно у куповину, чланови друштва их воде од продавнице до продавнице, деца буду подељена у два дана по групама. Обично бирају патике или ципеле, уз то иду хаљине или панталоне, обавезно добију доњи веш, мајцу са кратким рукавима, добију дукс и јакну. Друштво обавести школе да одвоје одређен број деце, они најбоље знају која су деца лошијег материјалног стања. Узраст деце је од првог до осмог разреда основне школе. За матуранте узимају двоје, друштво им одреде износ којим располажу и они такође сами бирају своју одећу. Деца су јако захвална, када виде чланове друштва, машу им, прилазе да се поздраве, а велики број матурана које је друштво обукло су у међувремену постали доценти а неки су отишли и у иностранство где су направили успешну каријеру.

Чувено "баксузко коло"

Чувено “баксузко коло”

Занимљиво је да су у почетку рада друштва, чланови нису могли да буду људи који су униформисани. После рата тог више није било. Свако је слободан дабуде члан и свако ко дође на забаву сматра се чланом и тај број је у распону од 2500 до 3500 чланова. Када се договара забава, сабере се цена музике, кафанског послужења, и на тај износ се додаје још један део који се одваја за помоћ. Има и лутрија које помажу разне приватне и друштвене фирме из града и лозови се купују и так новац иде у добротворне сврхе.Поклони су разни, рецимо има расадник који поклања калемове и руже и то се дели као поклон, па онда поклон купн од разних продавница да могу да узму поклон до 500 динара (а неко и више), пиће добијају од “Рубина”, “Мерима” поклања прашкове и шампоне, Дуго је окупљање било у хотелу “Рубин”, до реновирања, од тада је променљиво, иде се ко даје бољу понуду али је битно да може да стане до 600 људи. У шали кажу да је то једино друштво које негује непотизам, и има чланова којима су деде били оснивачи друштва и касније сви у породици били чланови. Последња забава је одржана 11. марта 1941. године, и занимљиво је да те паре скупљене тада први пут нису употребљене за сиромашне ђаке већ за анродну кухињу јер је велики број избеглица дошау Крушевац и то је било намењено за храну. Друштво је обновљено 1987. године. Заслужан за то је Адам Стошић, историчар, који је својим радом на пољу очувања историје много задужио Крушевац, и заједно са доктором Лисинцем је покренуо “Друштво намћора, баксуза и угурсуза” као секцију унутар удружења за неговање старина. Друштво је деведестих година издавало хумористички лист “Шишак” али на жалост само три броја су изашла. Сарадници у листу су били наши чувени афористичари, Брана Црнчевић, Виб, Јован Витезовић, Александар Чотрић, Минимакс и остали. Криза деведесетих је уништила издање. Занимљиво је да је на забави “Друштво намћора, баксуза и угурсуза” забрањена савремена новокомпонована народна музика, искључиво се слуша евергрин, староградске и изворне народне песме. Захтева има много да се учествује на забави али на жалост енма места. Задњих година је на забави певао Мирослав Илић, и он никада није хтео ништа да наплати, чак ни путне трошкове. Такође је раније четири пута узастопно певала Мерима Његомир.

Даровање деце за Врбицу. Фото- новине "Победа"

Даровање деце за Врбицу. Фото- новине “Победа”

Друштво има председништво и сваке године један члан испада из председништва, онај који је Колачар, он аутоматски улази у председништво, а онај који је пре њега био пет година, он испада из председништва, и тако се стално освежава чланство. Друштву су нудли просторије али како треба за исту плаћати разне издатке, друштво је од тога одустало јер сматрају да је боље да за те паре обуку једно четворо петоро деце годишње, па се чланови друштва скупе у кафани, испричају, друже, договоре. Сама припрема забаве траје и месец дана.

Човек се рађа као баксуз, намћор се постаје како године пролазе а угурсуз се ствара васпитањем. Али важан је дух који се одржава и важна су деца.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *