Српски национални идентитет

Прибор за јело из 13. века, из Раса, само је један од сведока наше богате културне прошлости, данас често вле да кажу кад смо ми јели виљушком и ножем, западна Европа је..."... била дивља земља.

Прибор за јело из 13. века, из Раса, само је један од сведока наше богате културне прошлости, данас често вле да кажу кад смо ми јели виљушком и ножем, западна Европа је…”… била дивља земља.

Иако је национални идентитет наизглед подразумевајућа социјална категорија, последњих деценија постао је мета критике разних становиштва које заговарају дистанцирање од колективног идентитета. Из овакве преспективе он се доживљава као национал романтичарски конструкт, чији су синоними затварање, изолација, зидови. Идеја националног идентитета следствено томе представља се као подлога националистичких идеологија, непожељна у тзв. отвореном друштву. Конкретан израз таквих ставова у нашем случају огледа се у честим тврдњама о српском националном идентитету као измишљотини, митологији, манији, лажима, патетици, ништавилу, инерција социјалне ентропије, и сличним синтагмама. Као феномен својеврсни анационални нихилизам, у јавној дебати није доминантан али је константан, његови узроци су комплексни а последице неизвесне. Ова појава оставља у сваком случају отвореним питање националног идентитета, у надолазећем турбулентном времену оптерећеним крупним унутрашњим, локалним и глобалним проблемима.

Стара карта урађена давно у Русији показује докле смо се ми све простирали, дакле скоро до Карелије а горе десно нам је била Пермска област, данас у Русији. Сву ту област зову Словани а унутар се виде многе мање границе, за сигурно границе разних унутрашњих крањевстава. Шта је занимљиво је да се ми не граничимо са Русима него са Финима.  Једна необичност на карти је да је област данашње Бугарске настављена како творац карте рече "Бугарским Словацима".

Стара карта урађена давно у Русији показује докле смо се ми све простирали, дакле скоро до Карелије а горе десно нам је била Пермска област, данас у Русији. Сву ту област зову Словани а унутар се виде многе мање границе, за сигурно границе разних унутрашњих крањевстава. Шта је занимљиво је да се ми не граничимо са Русима него са Финима. Једна необичност на карти је да је област данашње Бугарске настављена како творац карте рече “Бугарским Словацима”.

Идентитет се доживљава као интегришући скуп осећања, сећања, представа, о себи или заједници. Реч идентитет долази од Латинске речи идент а што значи исто, односно идентитас, значи истост. Није довољно само да имате нека сродна својства већ морате да препознате и њихово једнинство. Истост је кључна ствар, да има препознавање, јер ако има много сродности а које нису препознате и примењене на себе самог, или заједницу, онда то нема учинка. Хегел каже да су само Грци, Римљани и савремени народи схватили да су слободни, човек је у начелу слободно биће али су ти народи то и схватили и то их је ослободило. Ако дар слободе није схватио, човек ту слободу неће присвојити. Исто је са идентитетом који је једна врста орјентационог појма, као одгновор на питање ко смо, и он је исто и рефлексивни појам. Идентиет препознаје оно што је кључно код појма бића, како услед протока времена, где и поједници и заједница имају различита стања, доживљаје, утиске.. како сачувати неку врсту континуитета, односно истости. Ако у промени нема јединства мноштва, ако имамо само случајна својства која су разасута и не видимо никакво њихово концентрисање, онда се има једна дезорјентишућа реалност. Идентитет је важан јер увек даје одговор на питање ко сам и ко смо, питање личне орјентације не може бити решено као лично питање, јер ни биолошки, ни културолошки, ни духовно не почиње живот од себе самог. Тако да спознаја себе не може бити изолација у своје окружење јер окружење нису само савременици већ и преци. Лична самоспознаја је неодвојива од заједничке самоспознаје.

Онај остатак прошлости који говори о нама је народна ношња, а како слична или иста има у многим "Слованским" земљама данас, то даје јасне оквире нашег историјског оквира и идентитета.

Онај остатак прошлости који говори о нама је народна ношња, а како слична или иста има у многим “Слованским” земљама данас, то даје јасне оквире нашег историјског оквира и идентитета.

Српски нацционални идентитет има дубоке корене и сеже хиљаду (хиљаде) година уназад, и ту се може гледати историјски, настанак Српских држава, које сежу далко пре Немањића, до светог Саве који је поставио културне основе савремене Србије, Православне самосталне. Са једне стране идентитет је конструкт и он јесте настајао временом, културни склоп који је настајао кроз време и мемњао се, али није ни произвољан, већ непосредно зависи од оног што је наше историјско сећање. А то је како ми себе видио и кроз неки скуп идеја и вредности које усвајамо као своје и који нас творе. Као Срби ми себе видимо од прапочетака Српске културе и државности и препознавати то на различите начине. Кључне ствари су ту религијски идентитет и језик и писмо. Идентитет је оно што смо ми одредили да јесте, како ми то видимо и како описујемо. Без обзира на разна оспоравања где се тврди да ја нација модерни конструкт, настала у 18. или 19. веку, а што је модерна измишљотина, историјско сећање као заједнице, сеже много дубље а код нас је то минимум рани средњи век па наравно и дубље. Ту је и једна кључна ствар, колико је старо сећање на нас као нас. Та сећања има раздобља прекида и наставака, па то злоупотребљавају неки савремени идеолози као наш покушај да вештачки спојимо неспојиве ствари. За Немањићку Србију се сигурно зна да је тада сигурно било успостављено Српство као идентитет али не треба заборавити да је ван граница те земље било Српких земаља али и много Срспких земаља и држава пре ње. Оно што је била велика тешкоћа кроз историју је то све те земље нису биле уједињене под једну, вероватно задњи покушај је био стварање баш Немањичког царства, али оно што је важно да то доба светог Симеона и светог Саве препознајемо као своје дубоко сећање. Дакле у смислу ефективног сећања, ту нису битне само чињенице (у смисли археолошких и историјскиг извора јер они могу бити и уништени), је јако важно да смо ми ту препознали себе. Нама прошлост треба због нас сада и нас убудуће, треба нам као орјентир. У чину памћења, ми имамо договор ко смо ми. Оно што је занимљиво је да Срби нису били одувек Православни (боље речено, Православни је израз за нашу стару веру а не Родоверни како се данас намеће), и није Србин само ко је Православан али су управо ти Православни успели да најбоље очувају сећање на нас саме. Идеал самосталности и независности је био наш идеал, а то је било немогуће уз присуство Римо католика нит Ислама (Турског). Данас је грешка једног дела клерика када тврде да ко није Правславац да није ни Србин, и имамо историјске чињенице из 19. века где је много Срба Римокатолика и Мухамеданца било надахнуто Косовским заветом, а сам тај завет је изникао из Православне вере.

Старих списа је мало, поготово оних пре Немањића али они дају итекако важне податке о нашем пореклу и идентитету, врло често битно другачије него што се данас службено представља.

Старих списа је мало, поготово оних пре Немањића али они дају итекако важне податке о нашем пореклу и идентитету, врло често битно другачије него што се данас службено представља.

Идентитети су ивек под одређеним претњама, како унутрашњих а тако и спољних али највећа угрожавања су када долази до историјских ломова, разних криза, пропасти држава. Један од тих је слом Срспке државности у средњем веку. Ропство под Турцима, потпуно другачијом цивилизацијом, је био велики изазов за нас, и тада смо очували народну самосвест кроз народну поезију, обичаје и обреде, и цркву. Ту је помогло доста и очување култа наших древних владара, првенствено Немањића, и негоавња Косовског мита, као израза и жеље наше самосталности. То је утицало на касније стварање Косовског завета и прихватања Немањићког наслеђа, а све то кроз народну поезију и деловање цркве. Нама се упорно намеће да смо били пет векова под Турцима што није тачно, Бугари су били толико. Сурова Османлисјка власт је управо помагала одржању сећања на Српску државност. Турци су искоренили сво наслеђе Српског племства, само су ретки преживели, скривајући се као обичан народ, не приказујући своје порекло. Тек губитком државе народ је схватио сву њену величину, и тада долази до једног вансталешког једнинственог става, да треба безусловно обновити Српску државу. Тада долази до стапања Косовског завета, нашег народног предања и идеје потпуног ослобођења. Нисмо ми били једини под Османлијском влашћу, били су и Мађари неких 150 година, а Грци још дуже и нико се није толико борио и одупирао њиховој власти као ми Срби. То се видело и на сабору у Ферари где су против уније са Римом били једино Срби. Срби су платили високо цену идентитета, сведен на мали народ али има самосвест великог народа. Наша идеја је да треба живети слободно и по правди а то је са друге стране и опште људска идеја. Ми имамо дубоко ту свест о праведности где се види у песми о Марку Краљевићу где кад убије Мусу Кесеџију, сам Марко завапи да је убио бољег од себе. А такву свест је успео да однегује обичан народ, без својих племићких узора и самим тим ми смо на врхунцу свега што ја најсветије и најсветлије међу Европљанима. Наш опстанак је самостални, слободни, на својој земљи.

Равнокраки крст, који данас имате извезене како на свештеничкој одећи а тако и на црквама, је наш древни симбол, настао пре Хришћанства и једноставно убачен у нову веру, и тиме је само наш идентитет настављен.

Равнокраки крст, који данас имате извезене како на свештеничкој одећи а тако и на црквама, је наш древни симбол, настао пре Хришћанства и једноставно убачен у нову веру, и тиме је само наш идентитет настављен.

Током 19. века се као претња појављује замисао Југословенства, која је на неки начин пригушила Српски идентитет. Тадашња ослобођена Србија је била под утицајем Европских вредности, које су се често и наметале. Тада је народ био раздвојен, један део је и даље живео под Хабзбурговцима а другим под Османлијама, а појава Југословенства је битно одступала од нашег идентитета. Али заветна мисао је и даље имала у нама велики ехо и то се види у успесима Балканских ратова, као и целокупном културном и индустријском напретку Србије. Али то све сплашњава после превог светског рата, јавља се нека врста депресивности, наглашава се друштвена неправда и раслојавања, долази и до помодарства, прихватање разних западних утицаја. Та нова држава, створена на Српској жртви, није имала Српски идентитет. Многи који су дали велику жртву као ратници су се повукли из службе, јер су у новој војсци ти који су ратоали на другој страни, имали веће чинове и њима командовали. Тиме је изгубљено сјајно покољење официра а цена ће бити плаћена у другом светском рату. Онда долази ново Југословенство у склопу социјализма, а заснована на политици Коминтерне где је Југославија виђена као хегемонистичка држава, и то од стране Срспког народа и Срспке круне (!!!), и све до рата, борба против великосрпског хегемонизма је била окосница деловања Коминтерне. И то је дало један дуготрајан импулс који је до данас присутан као антисрпски.

Шареница, присутна у многим земљама коју мапа горе показује.

Шареница, присутна у многим земљама коју мапа горе показује.

Тренутни 21. век не носи ништа ново, имамо од оспоравања нашег идентитета, затим крађе идентитета, демографски распад, суочаање са разноразним идеологијама а то свеукупно је озбиљно угрожавање нашег историјског и културног бића. Све то долази као последица нагомиланих неприлика од раније, ми се још увек нисмо рашчистили са југословенском епизодом, са посебно разорном улогом других народа. Ту имамо две врсте Југословснтва, једно Штросмајерско- Брозовско, а друго је ово интегрално Југословенство које су католици видели као проширење Српског простора а у ствари тај образац се баш њима највише погодовао. А током 19. века, мноштво људи је из многих делова Европе долазило у Србију јер је у њој видело нову прилику, нека врста мале Америке, јер се видело да је то један народ са озбиљним потенцијалом да уради нешто битно другачије. Србија је 1914. године била неупоредиво слободнија земља него Аустро Угарска, и Србија је успела да уради спој између модернизације и очувања националног. Тада ником није било спорно, од обичног сељака па до највишних у управној структури, треба ли Косово ослобађати и то је била мисао водиља које је све наше разлике успевала да превлада. Данас имамо тешкоћу резидалног Југословенства, културна политика у другој Југославији је била латентно кроатоцентрична, од 1945. године могло се слободно назвати и Кроатославија. Хрвати, никад прописно кажњени за своја недела у другом светском рату, од те Југославије добијају све што су хтели, и чак шта више стигматизују ту Југославију као просрпску, а била је у ствари инкубатор за њихову прорачунату замисао своје државе, која је замишљена у 19. веку када су од нас преузели језик као свој (чувене Вукове реформе и других његових сарадника). То што су нас намагарчили је ејдна ствар али данас наставља да траје постјугословенство (30% људи још увек држи Тита за идола, у Русији рецимо 40% држи на исти начин Стаљина), а где се настоји да се не буде оно што су нам били преци. При том ће сви ван Србије бити то што јесу, а само Србија безотаџбински простор без идентитета, а само је наставак политике држања под паском Срспког чиниоца а који су Коминтерна и Хрвати веома успешно спроводили.

Један од идентитета који је изгубљен је соко, Рарог, и замењен је двоглавим орлом који не представља Србе већ је знак валадарске династије. Има нека прича коју сада не могу на роверим, да је двоглави орао настао као јеврејска исмевање нашег сокола па је риказан са главом исцепаном на два дела секиром. Тешко је проверити али сам двоглав орао је стар негде око три хиљаде година и нема везе са нама.

Један од идентитета који је изгубљен је соко, Рарог, и замењен је двоглавим орлом који не представља Србе већ је знак валадарске династије. Има нека прича коју сада не могу на роверим, да је двоглави орао настао као јеврејска исмевање нашег сокола па је риказан са главом исцепаном на два дела секиром. Тешко је проверити али сам двоглав орао је стар негде око три хиљаде година и нема везе са нама.

Присуство “подземне” културе је ипак пристутна и она је та која је помогла у прошлости очувању традиционалног идентитета, и од деведесетих година је она некако добила свој простор. Ми ипак још увека немамо снаге да се суочимо са нашим страдањима и преварама које су нам се десиле у прошлости, а таквих страдања је било исувише у оба светска рата а поготово еј то запечачено и каснијој политици где смо били будале. Настављачи југословенства и социјализма се камуфлирају у неки либерализам само да би могли да одрже своју власт. Ту се потискују сваки морал и интелект. Та криза нашег идентитета се суочава на тему ЕУ, где сама Унија има кризу моралног идентитета, и наше питање очување идентитета и простог наставка, у долазећем свету где такође мора да се изборимо за своје место. Запад има два нивоа, онај политички зли и обични народни, где људи опет могу да нађу своје место под Сунцем (иначе не би упорно народ бежао тамо). Тај политички више никог не може да добије својим идејама али може и даље да присиљава грубом силом. Ми смо у непријатељском окружењу и очување било какве независности је ту под огромним притиском, а чињеница је да ми немамо стварних савезника, пто је било тако одувек у новијој историји.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *