Лазарева субота

Српска Православна црква и верници данас обележавају Лазареву суботу или Врбицу. На овај дан обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично обележава Христов улазак у Јерусалим. Врбица је и дечју празник, и многи народни обичаји су везани за њега. На овај дан мајке свечано обуку своју децу и иду у цркву, купују им звончиће и стављају им око врата. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе или кандила. У недељу је велики празник Цвети, који увек пада недељу дана пре Ускрса а дан после Лазареве суботе или Врбице. У старим данима је у Србији био распрострањен обичај да се на цвети цео дан шета окићен цвећем. Тога дан је довољно да се набере цвеће и унесе у кућу. Цвети су дан за радост, окупљање и дружење са ближњима.

Мајстор фотографије Горан Јордански се потрудио да у његовом Лозовику оживе наши стари обичаји а што је он обележио изузетним фотографијама, као што је ова, снимљена у време Врбице у Лозовику

Мајстор фотографије Горан Јордански се потрудио да у његовом Лозовику оживе наши стари обичаји а што је он обележио изузетним фотографијама, као што је ова, снимљена у време Врбице у Лозовику

Сваки народни празник прате одређене обредне песме, па тако на Лазареву суботу упражњава се обичај обредне поворке или Лазарице. Лазаричке песме су врста обредних лирских народних песама, којима се слави долазак пролећа и буђење живота, још од прастарих времена а овај обичај се касније усталио на Лазареву суботу. Група девојчица, Лазарица, ишла је од куће до куће и певала песме за здравље, срећу и напредак домаћина. Ове врсте песама су се до данас очувале у источној Србији, а нарочито на Косову и Шар планинским селима. Девојчице Лазарице су биле лепо обучене, украшене пешкирима, марамама, зеленилом, цвећем, и врбовим гранчицама, обилазе куће и обраћају се сваком са посебно намењеном песмом. Једна девојчица се преоблачила у мушкарца, Лазара. Групу су чиниле Лазар, Лазарице, три Стежника (који носе стегове), и три Војводе. Лазарице су се облачиле у бело, што је значило да се спремају за удају. Веровало се да се девојка може удати само ако три пута иде у Лазарице. За време Лазаричких дана, куће су детаљно чишћење, подови су метени, судови прани, ложена је нова ватра, чиме су се отклањали зли демони и стварали услови за обнављање живота и плодности. Лазарице би рано, пре сунца обично ишле прво на воду, умиле се, и молиле воду да поново оживи. Потом, идући од куће до куће, играле су и певале песме, намењене домаћину и његовим укућанима, и то сваком посебно. Песмама се исказивала жеља за здрављем, плодношћу, напретком и благостањем. Момцима се желело да нађу добре девојке, одраслима да имају пуно деце, здравље и богатство. Једна девојка носила је котарицу окићену цвећем, у које је стављала дарове које је добијала од домаћина (брашно, јаја, орахе, вуну). Девојке су на крају то делиле или су правиле заједничку гозбу са жељом да тако призову свадбено весеље, и улазак у нову заједницу. Лазаричке песме некад везане за прастаре култове у славу пролећа и буђења живота, христијанизоване су и везане за предускршњи празник Лазареву суботу, што је допринело њиховом очувању. Главну тему песама чини изражавање жеља за здравље, напредак. Временом су песме примиле и шаљиве елементе.

Цртеж из катакомбе који приказује васкрслог Лазара

Цртеж из катакомбе који приказује васкрслог Лазара

Врбица је у нашем народном календару дан дечје радости. Један од дана када су деца и млади уопште, имали своју светковину. Све до свршетка другог светског рата Врбица је прослављана и као школска свечаност. Предвођени попом и учитељем, школска деца лепо обучена, и са звонцима окаченим око врата, одлазила су на поља и на пропланке да проведу време у радосној игри. Поворка се кретала праћена песмом, а у многим крајевима су јој се прикључивали и старији. Овај школски излет је провођен у близини каквог извора, уз који по правилу има врба. Осим тога, у старој српској религији, извори су сматрани природним светилиштима. Убране врбове гранчице, сутрадан на Цвети, однишене су у цркву, да се благосиљају, сматрајући их потом за лековите.

Према црквено календару, после Лазареве суботе или Врбице, у недељу, Српска Православна црква и верници обележавају Цвети. То је један од петнаест великих празника. У српском народу овај празник је и значајан датум у националној историји, јер је тог дана код таковскох грма Милош обреновић повео 1815. године, други срспки устанак. Па је тако у прошлости овај дан празнован под називом Српске цвети. А народно веровање каже- онај који жели да му цвеће буја и цвета, треба да га посади на овај дан. А цвеће је чест мотив у нашој традиционалној песми.

Током цветне недеље, девојке су се старале да наберу цвећа. Посебно су га брале уочи овог празника и њиме се китиле. А ако су желеле да га засаде, брале су га са све корењем, најчешће у суботу, па га преко ноћи држале потопљеног у каквој чинији, али не уносећи га под кућни кров, да би га сутрадан на сам празник Цвети засадиле, верујући да ће најбоље цветати и мирисати ако га баш на празник засаде. Пастири су на Цвети брали млечику и њоме китили торове и стаје, да би по веровању, стока имала доста млека.

Православна фреска Лазара

Православна фреска Лазара

Верује се да онај који први стигне да убере цвет у недељу, добија право на једну жељу, која ће му се сигурно испунити, наравно, ако снажно верује. Раније је био обичај у целој Србији, да на овај дан народ шета окићен цвећем. До данашњег дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. У Шумадији, момци и девојке сакуљају се на игралиштима и у парковима, дарујући узајамно цвеће, где сваки има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју али нико не игра и не пева, јер траје пост. Али у источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру, и играју и певају док не почне служба у цркви.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *