Изгледа да нас наши злотвори итекако цене чим се труде да неку тешку свињарију направе баш на дан Световида или Сварога. Један од тих догађаја је и сарајевски атентат, када су убили свог племића Франца Фердинанда а за то оптужили нас, односно Гаврила Принципа. Беше то на Видовдан, 1914. године у Сарајеву. Наш велики Никола Тесла тада осуђује атентат наводећи да дубоко жали што је неодговорни фанатик, један од његових сународника, починио такав злочин. Фанатик и син кмета, коме је једина било у глави да се укине кметство на које се аустро угарска обавезала после анексије Босне и херцеговине. Тако да су тада били последња робовласничка земља у Европи. Никакви свети циљеви сједињења са тамо неком браћом. Кметови су радили на имању господара и половину свега су давали свом господару. И да- код њих је било право прве ноћи, племић је мого први да га тури младој. Шта мислите што се за Тита говори да му је отац неки аустријски племић? А после су то набедили да је било овде код нас, под Турцима, што никад није било (и ДНК истраживањима потврђено).
Франц Фердинанд и жена му Софија. По чему је Франц најпознатији је била његова страст за ловом, и у дневнику који је уредно вођен, стоји да је убио шест хиљада јелена.
Испада да је једина истинска жртва био Франц Фердинанд који је од 1900 па до своје смрти, 23 пута одбио предлог да се нападне Србија. И онда му се смешта Сарајево, у тренутку када је обилазио град, гарнизон војске је био на вежбама ван града а дешавање је обезбеђивало 72 полицајца раштрканих по целом месту. И онда бацају бомбу на возило у коме је био престолонаследник, која не експлодира. Пази лудила- прекидају обилазак да би после краће паузе и ручка наставили и тада се десило шта се десило. Још осамдесетих година су истраживачи тврдили да у музеју у Бечу, сачуван пиштољ којим је наводно убијен Франц, не одговара чаурама, који су ту такође сачувани а тврде се да је тим мецима убијен Франц Фердинанд.
И шта би после? Уцвељени јадни Срби “отален” су верно служили у аустро угарској војсци и били на фронтовима против своје славјанске браће (давно сам на једној мрежи објавио документа и колко су Срби у процентима попуњавали аустроугрску војску и бројка није ни мало наивна). Главна кукњава им је како су најебали у Галицији. Нешто мало их је пребегло на Српску страну. Неки од тих који су претекли, су после своје синове послали у Србију, да под петокраком уведу бољшевизам на најсуровији могући начин. За њих смо и даље Србијанци, а они Срби.
Апис и Танкосић нису хтели да се мешају у целу ствар. Чак је мајор Танкосић био запрепаштен када је чуо за атентат, јер зна да Гаврило није са два метра на Топчидеру мого да погоди букву. Аустро угари су по паду Београда хистерично тражили бланко полицијска документа да би на њима искривотворили њихову верзију догађаја. Гаврило је мучно завршио свој живот, одсекли му руку и пустили пацове, поступак је крајње нецивилизацијски. Бар се тако говорило. Иначе судећи по једном припаднику младе Босне, сам назив се појављује тек после првог светског рата.