Крушевац још увек зову царски град и одатле је војска кренула у бој на Косову а причестила се у цркви Лазарици. У ту част, у сред града је споменик Косовским јунацима и град је по томе препознатљив. За име града има више прича али је највероватније да је име добио по камену крушцу. То је камен кога има у и око реке Расине. Лазарев град је изграђен од тога камена.
Панорама града Крушевца
Само порекло и старост места сеже у дубоку прошлост и немогуће га је одвојити од Благотина тако да је датум који је на грбу Крушевца а који тумаче као датум настанка у ствари датум обнове Крушевца. Али овде ћу више дати тежиште приче о новој историји Крушевца, од ослобођења од Турака па на овамо. У време Турака Крушевац је био седиште Крушевачког санџака. По ослобођењу од Турака одмах почиње убрзани развој места, мења се архитектура места, развија се индустрија и занаство, подижу се нове зграде, болница. Трећа апотека у Србији је отворена у Крушевцу 1864. је отвара Кедровић. Отварају се касније још три апотеке и за разлику од данашњих ту су се одмах правили лекови. Чувена “Мерима”, која још увек ради, тада се оснива, име добила по некој лепој Туркињи, и до данашњег дана се бави производима везаним за хигијену. Војни завод “Обилићево” креће 1889., народски барутана. Била је често посећивана од државних званичника. У правцу Александровца су подизани винограду и ту се правила и медовина, јер је било доста меда. Али први метални плугови стижу тек после првог светског рата. Чувени данас “14 Октобар” је почео да ради 1923., као ДД Фабрика вагона и конструкција и првенствено је била за војне потребе, поправке вагона и израде чамаца али у доументацији стоји да су радили и авио бомбе. Касније су проширили на индустријске машине. Рубин је чувен а корени сежу пре рата и браће Јовановић, они су производили вино и ракију али између осталог и коњак а то је у ствари вињак.
Лазарица
Горе поменути споменик Косовским јунацима је био прво у Београду, јер нису могли да се договоре где ће бити, па је донет у Крушевац и требао је бити прво у порти поред цркве Лазарице, али се народ побунио па је донета одлука да буде у новом граду (стара чаршије је тада био град Крушевац). Око њега су у облику крста извучне четири улице и то је препознатљиво средиште Крушевца. Крушевац почиње да привлачи људе са стране па ту долазе не само из околних села већ и из Црне горе, Грчке а забележено је и нешто Чеха и Немаца. Чувени глумац Бата Паскаљевић је грчког порекла.
Град се налазио у делу који се данас зове стара чаршија, земљиште је било мочварно а тврди се да је у време владавине Лазара, река Морава текла уз зидине града. Одлуком капетана Петра Лазаревића, 1836. године центар Крушеца је премештен где је сада споменик Косовским јунацима (или једноставно- споменик). Одатле се развијају улице у облику крста. Сам споменик, дело вајара Ђорђа Јовановића, долази касније, 1889. године се полаже камен темељац, њега полаже краљ Александар Обреновића 1904. године споменик је откривен. Занимљиво да краљ Милан није био за то да споменик буде у Крушевцу већ да му је место у Београду али је народ био упоран да буде у Крушевцу, скупљали су паре за споменик, желели су да спремно дочекају 500 година Косовске битке и да место на неки начин буде место ходочашћа па можда чак и престоница. Постоји и чланак из новина “Политика” из 1911. године где је народ тражио да се престоница из Београда премести у Крушевац. Крушевац је био рестоница Моравске Србије па се то сматрало оправданим разлогом да буде опет престоница а нама Крушевљанима је у души да је наш Крушевац престоница. Године 1812. је у Крушевац дођао Ђорђе Петровић и поклонио црквено звоно Лазарици. Њега су аустријанци скинули у току првог светског рата ради претапања и оно је нађено 1926. године у Неготину на Вардару, данашња Македонија. Тако су исто намеравали да униште споменик Косовским јунацима, да га претопе.
Стара разгледница Крушевца
Чарапани, тако нас зову и нама јако прија тај надимак. Има више прича зашто нас зову чарапани. Једна је да је у првом Српском устанку, улазећи у Крушевац који су држали Турци, устаници су ушли у чарапама како их Турци не би чули. То је мало вероватна верзија јер је обућа тада била мека, опанци и слично, и сама по себи је нечујна. Друга верзија је из времена првог светског рата, да се Крушевачка јединица у чарапама привукла ротивничким рововима, изненадила их и сваладала. Од неких градских кицоша, остатка предратне годподе сам пак чуо шаљиву верзију, да смо чарапани јер идемо у швалерацију у чарапама. И можда је најзанимљивија она верзија о шареним чарапама које су биле особене за наш Крушевачки крај, и које су биле део народне ношње до половине 20. века. На жалост, данас се такве могу видети само код удружења народних игара.
Иако ослобођен од Турака и многи њихови земни трагови уништени, ако што је џамија, њихов утицај је био видан и труска ношња као што су димије и фесови су кориштени све до почетка 20. века. Након тога их коначно потискује западна мода али и народна српска тако да се појављује и шајкача, у начелу се код нас носила више шубара. Много тога је забележено на старим фотографијама и разгледницама. Занимљиво је да су тадашње разгледнице приказивале много тога, осим делова града и зграде и друге мотиве, занатлије, народну ношњу, обичаје па је то леп историјски материјал о развоју места. Данас се не може много тога препознати, најстарији део, стара шаршија, а то је у ствари улица Цара Лазара, је прилично новоизграђен а до осамдесетих је ту било пуно старих здања и улица је била позната по многобројним занатским радњама. Ту су још увек очуване старе чесме. Караџићева улица је јако стара али више није грчка као што је била, ту скоро па и нема Грка.
Споменик а иза њега хотел “Рубин” изграђен почетком седамдесетих година прошлог века
Крушевљани не могу без кафана и сабора, као и други Срби. Сабори су се некад одржавали по три дана, данас само један. Или вашари, сабори односно сајмови. Пре подне би била продаја а поподне игранке. То су била места упознавања, удварања, уговарања. У правом смислу важан догађај за све мештане. Први сабор је био 7. априла, на Благовести, други је био на светог Вратолому (Бартоломеј правилно) 24. јуна, тада се не купа у реци по народним веровањима, па вашар за светог Илију 2. августа, и вашар за малу Госпојну. Први хотел у Крушевцу је био “Париз”, налазио се где се данас налази зграда “Коцка”. На жалост тај стари Крушевац је порушен крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, а све због прославе годишњице Крушевца 1971., тада је добио ново лице. Ту цену новог лица су платила многа стара здања, као што је хотел “Париз”, кафана “Таково”, кафана “Ослобођење”, кафана “Балкан”, кафана “Липов лад”. Још дуго је радила кафана “Муса и Марко” у старој чаршији. Већ раније сам писао о удружењу “Добра нарав” која је најстарија организација у земљи. Крушевљани су познати по свом посебно ведром духу, Крушевљани су живог борбеног духа али и брзомислећи и преки. Неки сматрају да је тај посебан дух захваљујући подземном језеру које се налази 300 метара испод града. Сматра се да се најбоље живело између два светска рата. Људи на положају су доста учинили за само место. Први премијер Краљевине СХС је био Стојан Протић из Крушевца. Али он није био једини чувени Крушевљанин али међу најпознатијим су ипак глумци као што је Миодраг Петровић Чкаља, Радмила Савићевић, Бата Паскаљевић, Ташко Начић.
Чувена Беловодска розета
Крушевац је почетком првог светског рата имао осам хиљада становника а ту се сабрало око педесети хиљада аустро угарских заробљеника, рањених и избеглица у време почетка повлачења. Свако двориште је служило за смештај. Одатле је ишло даље повлачење за Албанију. Многе болсти су се појавиле али су помагали људи из шкотског црвеног крста. Због много мртвих тада је урађено под Багдалом велико швапско гробље. Та Багдала је и симбол Крушевца и значи леп поглед у преводу са Турског. И сада је омиљено место многих Крушевљана али и оних који ту дођу.
Мало и древних предања- вођа у селу се звао Рас, водећи град се звао Рас, водећа река је Расина, и сматра се да је поред ње живело наше божанство Перун па од њега и потиче назив места крај Крушевца Паруновац где је он живео. Крушевљани такође користе и један израз “ки” (као), који такоже има своје древне корене.