Наше постојање су обележила повремена масовна изумирања живог света, а ту се посебно истичу пет крупних догађаја који су обрисалаи значајни део тадашњег живота на планети. Ово данас што живи је само ситан део свих врста које су икад постојале. Изумирање појединих врста је важан део процеса биолошке еволуције и тече ензависно од већ поменутих изумирања. Стога су палеонтолози и еволуциони биолози свесни да је познавање узрока, чинилаца и механизама изумирања за еволуцију живота подједнако важно као и разумевање постанка врста. Све ово има утолико већи значај када се на жалост налазимо у раздобљу када је човеков вишеструко разоран утицај на живу средину покренуо нешто што прети да прерасте у шесто велико изумирање.

У почетку је живот био само у морима

Постоје милиони различитих животиња и биљака на Земљи, сматра се неких четрдесет милиона. Али током времена је постојало између пет и педесет милијарди врста а што значи да је данас само једна од хиљаду врста још увек жива. Два основна питања су зашто је толико врста изумрло и како су оне изумрле. Ако је 99,9% свих врста које су живеле на Земљи изумрло, следи да је збир новостворених врста једнак збиру изумрлих врста. Сада биодиверзитет од милиона врста изгледа велики, данашњи екосистем је део мала предности специјације над изумирањима, акумулиране током дугог временског раздобља. Палеонтолози тврде да је до сада било пет масовних изумирања, по једно у Ортовицијуму, Девону, Перму, Тријасу и Креди и ти догађаји су познати као велика петорка. Између је било сталних изумирања на нижем нивоу, званих позадинска изумирања. Веловатно са великим искакањима али она нису била довољно велика да би била проглашена за истинска масовна изумирања. То онда поставља нека питања, као то како се изумирање мери, да ли су трајања великих изумирања довољно кратког века да би их називали догађајима. Има ли неке битне разлике између великог и малог изумирања осим у величини. Лоши гени или лоша срећа?

О свим тим изумирањима се зна али недовољно, научници та велика изумирања тумаче као догађаје катастрофичног сценарија, а то значи да је огроман број, 3/4 познатог живог света, на неки начин нестало. Узроци нестајања су различити, најчешће су повезани са неким каскадним догађајима, али и великим променама које се дешавају на климатском нивоу. Глобалне климатске промене су заједничко за све те катастрофичне појаве. Узроци изумирање те велике петорке су баш разновсрни а сигурно нама најпознатије је изумирање у време Креде пре 66 милиона година, када је метеорит пао на Земљу. Постоје и наговештаји о утицају других догађаја као интензивна вулканска активност у подручју данашње Индије десетинама хиљада година испуштали огромне количине угљен диоксида и мењали климу.

Прво велико изумирање се десило у Ортовицијуму, то је геолошко раздобље пре око 443 милиона година, и ту је дошло до нестанка 85% свих врста колко је тада постојало. Истраживачи су склони да одреде велика изумирања према нестанку родова, врста, што даје додатну тачност. Узрок овог изумирања је велико ледено доба које је снизило ниво светског мора и океана, а била је и веома жива геолошка активност и тада су на пример настале Апалачке планине сада у САД. Пре те катастрофе живи свет је био богат и обитавао је у плитким тропским морима а копно је тада било ненасељено. Разлог томе је што није постојао озонски омотач и организми нису могли да преживе излагање ултраљубичастим зрацима.

Камен је запамтио некад жива бића која су владала у том свету

Друго велико масовно изумирање се десило у Девону, пре 375 милиона година и за узрок овог изумирања се сматра смањење количине кисеоника, и дошло је до цветања вода, испуштање веће количине отрова биолошког порекла у мора (од алги), смањење кисеоника, и то је био случај поремећене еколошке равнотеже. Треће велико изумирање у Перму, које је било највеће изумирање у историји пре 252 милиона година, када је 96% морских и 70% копнених врста. Догађај је познат и као “помор у Перму”, и тиме нагласило да је било веће у обиму од осталих. То изумирање је имало две фазе, интензивна геолошка активност, више удара небеских тела, повећана концентрација метана и пад нивоа кисеоника а што је узроковало и глобалну климатску промену. Четврто велико изумирање је у Тријасу, пре око 200 милиона година, сматра се да је вулканска активност била покретач свих промена, али и тектонска активност, и тада настаје нешто што је данас познато као Атлантик. И коначно пето изумирање пре 66 милиона година, велико изумирање на крају Креде, и тада су нестали диносауруси. То је једино масовно изумирање заступљено у данашњој култури. Постоји слој слегнуте прашине која је један од доказа те катастрофе. Диносауруси који су енстали су већ дуго времена били на планети и њихив број је постепено опадао. Тај нестанак диносауруса је омогућио продор сисара и сисари касније постају владајућа група живих бића. Остатак диносауруса су птице који су непосредни потомци једне групе диносауруса, домаћа кокошка је најближи сродник чувеног Тираносауруса Рекса, тако да су диносауруси на неки начин још увек са нама. Ту имамо случај филетичке трансформације где се једна група мења и прелази у нешто друго што је замењује. Не птицолики диносауруси ту јесу дочекали свој крај.

Изумирање диносауруса је било сурово и брзо

Све те катаклизме помажу разумавању живота и његових токова, раније се веровало да живот иде неким лаганим током и да се постепено мења али нам неокатастрофизам казује да катастрофе имају велики и значајан удео у обликовању живог света. Сисари доживљавају велики процват након нестанка диносауруса, у науци познато као адаптивна радијација, заузимање еколошких простора и брзо прилагођавање и развијање нових веста. Тај развој нових врста иде много брже, до неколико милиона годинаа што је у геологији просто тренутак, дакле веома кратко време. Тај нестнак и настанак врста је пулсирајући. Живот просто тако ради и ми немамо ни једну врсту која је ту на планети од настанка живота, све су пулсирајуће смене. У питању су повремени дисконтинуитети где процес мења форму. Изумирање је дакле есенцијални део процеса еволуције, како врсте стално настају, тако и нестају. Ту треба поменути позадинска изумирања а то је природни пут изумирања кад нека врста из неких разлога више није могла да се одржи. Из новије историје пример су велики јелени са огромним роговима који су се у једном тренутку нашли неприлагођени и изумрли.

Човек својим радом опасно приближава сав живи свет ка шестом масовном изумирању, и како стоје ствари човек није ништа мање разоран од метеорита и вулкана. Процене кажу да је стопа изумирања тренутно од десет до сто пута већа него у време када су изумирали диносауруси а непосредно изазвано човеком. Човек непримереним искориштавањем природних извора, угрожавањем станишта, преношењем биолошких врста из једног станишта у друго, ширењем патогена, допринео да смо добро загазили у шесто масовно изумирање.Еколошга криза је ужасавајућа и неке процене кажу да је 40% посто водоземаца тренутно угрожено. Нарушавањем станишта се нарушава укупан биодиверзитет на том простору. Ту спада ненормална сеча шума која утиче на све. Ту спада и топад кога је могуће наћи свугде па и на дну мора. Мора и океани су препуни микропластике која итекако утиче на здравље живих бића. Осим тога неумереним ловом неке врсте су нестале. Најбоље за биодиверзитет је да нема човека. Човек енма свест да нарушавањем биодиверзитета је и она сам угрожен.