У нашем детињству и читавог живота једна реч нас је увек пратила- криза. Приметан је светски тренд да народ учествује у свим друштвеним процесима, јер је у међувремену моћ индивидуе порасла а све опет захваљујући технологији. Уз технологију, грађанин је ојачао а његово јавно присуство је значајно ојачало. А политичари су дошли у кризу јер више не могу бити на нивоу задатка који им је поверен. Криза легитимитета је неодвојиви део стварности у којој живимо. Политичари више не представљају никога осим себе самих. Они се налазе у једном стању, где управљају нечим за шта они немају истински капацитет, а са друге стране они то и неће, јер им није потребно. Они су своје обавили у изборној кампањи и њима је потом једини задатак да претворе лични интерес у јавни. Корупција је данас основни облик постојања, нема ни једне државе која то нема. А то је последица кризе легитимитета.

А неко нас сво време посматра и смеје се…

Данас практично нема идеологије и нема неке велике разлике између левице и деснице. Обе стране су прихватиле и примениле неке ставке од друге стране. На примеру Трампа који је на неки начин укинуо стране, који је користио хибридни начин саобраћања преко Твитера, и тиме избрисао партијско посредовање, поготово што републиканци нису његова странка (пошто он њој не припада). Он је сво време, од кампање па на даље, био изнад свега и преко Твитера се непосредно обраћао бирачима. И то је на народ оставило значајни утисак јер имају непосредни додир са председником државе. Пре њега је Обама који је први који је Твитером добио значајан број гласова. Слично ради и Макрон, који такође нема своју странку.

Ми се при гласању опредељујемо осећањима, иако се упорно тврди да осећања нема у политици. Како уопште бирамо неког, на основу неких знања? Не, већ по симпатијама ко се некако доказао или већ које разлоге узимамо. Али на крају ипак превагну осећања јер људи желе некако да верују у неког. И никада се не гласа ЗА већ се гласа ПРОТИВ, то јест гласа се против неких. Тако је Трамп могао да буде изабран за председника једне моћне државе, груби и прости милијардер, шпекулант некретнина укључен у прљаве послове, незналица у области међународне политике, човек који се с презиром односи према очувању планете, радикални националиста, нескривени сексиста, ксенофоб и расиста… управо је изабран јер су се у његовом дискурсу и његовој личности превазилазећи странке, препознали милиони људи чији су гласови били угушени политичком коректношћу космополитских елита, које су монополизовале политику, културу и економију те земље. Пре него што донесемо закључак да су американци хрпа фашиста, сетимо се да је два пута на претходним изборима победио црни председник прогресивних ставова. У гласаче 60% спада високо образована елита, која комуницира међусобно на читавој земаљској кугли. Ружна вест је итекако добра у комуникацији. Оно што је скандал, то одлично пролази, оно што није, то је досадно. Трамп је на пример непрекидно правио афере и скандале и стално је био у медијском погону. Једино што није добро је медијско игнорисање.

Европска Унија је захваћена кризом културе и разједињености. Та разједињеност се добро видела сад у време ковид кризе када није било довољно вакцина за по неку земљу, када су одједном израсле границе. То долази сада до изражаја у енергетској кризи јер свако гледа себе и оквир своје државе а не целине. Мана ЕУ је недостатак европског идентитета, нема осећања заједничког идетитета. Културни образац који надраста национални образац никада није заживео. Врста предности је да се као члан ЕУ можете запослити било где у неким од земаља ЕУ, јер у том смислу границе не постоје. Културно гледано ту је опасност од тероризма од исламски опредељених грађана и то оних који су рођени ту. Иако је највећа већина потпуно прилагођена новој земљи, савршено говоре језик, раде и живе исто као и други, постоји одређена стигамтизација па се понекда цели народи проглашавају терористима.

Нова нормалност је нов израз и то је само помак од неког претходног стања које ми нећемо, или се бојимо или је био наша нормалност. То може бити и оптимистична верзија оног што долази, давање неке перспективе, све што је ново по природи ствари требало би да буде боље. Део система које нико не контролише су они најмоћнији и најбогатији, а који су међусобно одлично повезани. А ту су и организације, као ннпр. ММФ коју нико не контролише. А они контролишу све власти на планети, то је та врста умрежености која долази одозго. Нада долази од покрета одоздо а који су на неки начин исто умрежени. Они стварају нову јавност…