У сваком смислу је 19. век био век великих промена, великих напредовања, сматра се епохом науке и великих проналазака. Парна машина улази у широку употребу како у фабрикама а тако и превозним срествима (локомотиве, пароброди), праве се мотори са унутрашњим сагоревањем, откривена је електрична струја, фотографија, телеграф креће у примену, а своје порођајне муке почиње да чини и авијација. А значај за човечанство је изузетно велики. Србија је од својих новијих почетака била занимљива за страна улагања и са тим је кренуло још у првим деценијама 19. века. Почев од прве половине 19. века па на даље, странци су нудили сарадњу и хтели да улажу у Србију али наше власти нису баш све прихватале и биле су уздржане.

Тадашњи динар тврди се беше јак као једнако као француски франак а крајем 19. века за једна динар се могло добити четири америчка долара

Путовање из Београда у Смедерево је трајало три до четири дана, а до престонице кнеза Милоша, Крагујевца, требало и десет дана. Тада је воловска запрега била широко заступљено превозно средство, споро и тешко а нешто брже су путовали коњском запрегом. . Путеви нису били као данас већ разроварено џомбасти и глибовити. Вести су се сазнавале и после неколико месеци, у најбољем случају после неколико дана. Многи су цео живот проживели а да нису знали шта има са оне стране брда или са друге стране реке. Србија тек ослобођена, мала и измучена претходним ратовима, почела је миц по миц да ствара државу. Над главом су на висила три царства и имала јак утицај, отоманско царство, Аустро угарска и Руска царевина. Обреновићи су у највећем раздобљу владали Србијом што као кнежеви а касније краљеви а нешто кратко и Карађорђевићи. Скупшитну су чинили виђени људи- занатлије, трговци, сеоски кметови, а Милош Обреновић се њима обраћао са “снаго моја”. Ретки су били писмени међу њима, па су управљали народним пословима по здравој памети и искуству а мање по школском знању. Било је и даље ратова, првенствено против Турске али и унутрашњих сукоба и буна. У свим тим условима, потреба за оружјем и барутом је била велика. У време првог устанка под Карађорђем, топове су радили сеоски ковачи и тесари, док је барут набављан на све могуће начине. Главни извор су били Срби трговци преко Саве и Дунава, нешто су добијали путем ратног плена а нешто мало је било из сопствене производње. Српски трговци иако родољуби, барут нису поклањали а самостална израда није била баш једнставна. Барут се у начелу тајно чамцима превозио преко Саве, па онда на магарцима или леђима, до устаника. То је рађено часно и поштено и није забележен случај преваре или крађе. За барут је био потребан дрвени угаљ, који се могао направити, шалитра и сумпор. Шалитра се копала на месту где је данас стадион на Ташмајдану, Београд.

Млада држава, тада кнежевина је постепено јачала и успостављала једну по једну државну службу, па иако још увек без индустрије, лагано се приближавала Европи. Тада је било највише занатства тако да су окосницу ту чинили калфе и шегрти, у Крагујевцу је била тополивница, на Чукарици шећерана а све остале је била пољопривреда (која је пак такође имала битну улогу у страном пословању Србије). И поред свега тога, један Српски динар је тада вредео исто колико и француски франак, а који се тада сматрао за стабилном и јаком Европском валутом.

Таква каква је, ипак је привлачила странце и један од њих је био Хајнрих Едуард из Саксоније. Он је упутио Попечитељству Внутрених Дела понуду нудећи да о свом трошку изгради једну барутану и једну стаклару. А да после десет година обе фабрике припадну Српској држави. Молећи за милостиву помоћ овог прошенија, и за скоро решеније, Саксонац нуди следећа условија:

Да му се привилигијум, исклучително право даде да сам за десет година ради. Да му се куповина грунта и земље уколико је могућно олакша и дозволи да место себи изабере. Да му се потреба у руди и сумпору, ако би се овај доцније рудокопњом добио, умереном ценом даје. Да се увоз барута и стакла од оног времена од кад се ови у Србији почну производити, повишенијем ђумруку отешча. Да се најпосле пред неваденог дозволенија сведочанству како у српском тако у немачком језику експедира, да га могу у Саксонији разумети.

Уважени Хајнрих Едуард се овако обавезује:

За годину и дан, барут и стакло фабрики стакло сходно правити, оба рода почитајем им овдашњим властима, у трећу част јефтиније давати, него што им цена обично буде. Различите сорте барута биће, барут за лов и нишан, барут за топове, барут за разбијање камена и све сорте барута у фајерверку, то јест у худежественом огњу за артиљерију, које се у барутној фабрики мешају. Неко число за рад способним младићи на конац изученија примити, а по истеченију десет година, обе фабрике правитељству уступити.

Едуард је дражио још и педесет дуката које би вратио по истеку уговора. Датум писма је “у Београду, десетога јануарја, године 1840.”. У сојвету су врло вниматељно размотриле ово прошеније па је одговор стигао већ трећег фебруара исте године. А одговор:

Видећи у прикључном прошенију Ханјриха Едуарда, како он моли да му се даде исклучително право на десет година да фабрику барута у Србији подигне, има Совјет повраћајући послати му акт, чест одговорити да су реченог проситеља условија такога које му Правитељство не може уважити. А са друге стране да није мненија да се заведенијама барутних фабрика у земљи већ наводе препуне чине, јербо би се тиме сасвим утаманиле. Него да се именованом проситељу остави као и други партикуларно без ислкучителнога права барут правити.

Као што се види у горњем примеру, власти тадашње Србије су мислиле на интересе своје земље и нису давали странцима буд зашто да отварају своју производњу. Такође одушевљава брзина одлучивања и одговора, веома добра чак и за данашње услове пословања. У овом случају, Саксонцу није дато право на монопол али може да ради фабрику под истим условима које важи за друге. Више се за Саксонца није чуло и нема га у службеним актима.

Тада је била јасна стратегија да поред воље за страним улагањем, треба упоредо да прати и брига за нашу земљу и њен даљни развој. А то је нешто што је данас тешко видети али се види да су ти неписмени Правитељи били мудрији него данас ови школовани Рушитељи.