Кумани су туркички народ, један од наших древних нападача из Азије, и имали су под својом управом један велики део степе од средине 11. па до средине 13. века. Имали су утицај на историју околних земаља а губе свој значај након најезде Монгола. У то време су говорили једним наречјем старо турског језика, али ни до данас није познато јели то један народ или више различитих народа скупљених под именом Кумани. Сатси Срспки писци су их водили под именом Кумани (Теодосије, архиеписком Данило 2…), а тако и други Европски писци док су их Руси називали Половац а у Немачким земљама су их звали Фалани, Јермени их зову Хартеш док их Ромејски аутори називају Скитима. То је било мало погрешно и Ромејски писци су назив Скити користили за готово све номадске народе на подручју садашње источне Европе. Све укупно сви ти називи су се односили на КУмане који су се настанили западно од реке Дон. А њихове сународнике који су живели источно од Дона, арапски, персијски и кинески писци зову Кипчаг. Није познато јесу ли Кумани и Кипчази исти народ али су се временом измешали да су већ крајем своје владавине у 13. веку били један те исти народ. Ни сами Кумани нису били етнички чисти, зна се да је неколико кланова међу њима било Монголског порекла а на подручју источне Европе је дошло до мешања Кумана и Словена, претцима данашњих Руса и Украинаца па наилазимо на групе као што су Бродњики који су живели на обали реке Дњестер, Чиклавари такође, и иако обе групације имају словенска имена, њихов начин живота је као и кумански. Назив тог народа је исто загонетан, сви називи горе поменути означавају особе светле пути. Антрополошки налази показују да ипак нису многи Кумани били светле пути, па постоји тврдња неких истраживача да се назив Кумани односи на посебну расу степских коња које су Кумани гајили а који јесу били светле пути. Извори су оскудни и све што се зна о Куманима су други писали, не сами Кумани. Осим тога археологија се није довољно бавила њима али постоји и Куманологија, која се јавила од 19. века а бави се пореклом и постојањем Кумана.

Кумански ратник

Кумани су имали писменост, Јона је био назив куманског главара, и из описа његове сахране се помиње да су читали на сахрани текст упућен неком митском претку. Међу туркијским народима је постојала нека писменост, биле су туркијске руне али се не зна осим обредних текстова јел било и других и колико је писменост била раширена међу народом.

Иако су били номади, Кумани су се бавили земљорадњом у неком мањем обиму. Као и многи други народи, нису се бавили житарицама типа јечам, раж, пшеница јер је за њихово сазревање требало више месеци. Номадски начин живота подразумева екстезивно искориштавање земље за животиње које имају, али и сталну промену летњих и зимских станишта. Номадство и+није бесциљно лутање већ један развијен начин живота, настао у давној подели на земљорадњу и сточарство. Просо је била житарица коју су Кумани гајили а која је данас прилично потиснута из исхране. Забелешке о томе су оставили писци тих времена који су рекли да осим проса Кумани ништа друго не гаје. Јован Карпини, папски посланик, који је ишао у Монголију и прошао кроз куманске земље, средина 13. века, се жалио како му његови домаћини КУмани не дају ништа друго за јело осим проса, и да они сами једу само ту биљку.

Средином 11. века се појављују Кумани у источној Европи. Руски летописци их први пут помињу 1055. године, када је кнез Севлодјер Кирославич из града Перјаславља (данашња Украина), са њима закључио један договор. Дошли су са подручја данашње средишње Азије. На то премешрање су били гурнути од стране једне моћније силе, Киданци, сродни Монголима, који су држали север Кине и почели су да потискују Кумане који су кренули на запад. И то је била честа прича за народе који су долазли на запад као што су Авари, Бугари, Мађари, Печенези. Сви су они представљали поражену страну из неких великих ратова. Монголи су први који су се појавили у Европи не као поражен бећ као победнички народ. Продор Кумана је изазвао велике промене на тлу Европе, првенствено јер је изазвала померање других народа, први су се померили Печењези из црноморских степа у доњи Дунав, па одатле на Балкан, где се некако населио после тешких сукоба са Ромејским царством. Тешка искушења су искусиле и кнежевине на подружју данашње Украине. На основу договора кнеза Севлодјер Кирославич, односи су били мирни али је дошло до сукоба неких Куманских кланова и словенских принчева, а где су наши увек лошије пролазили. Да нагласим да је у то време престоница ту била Искоростењ а не Киев како се упорно мисли. Посебно су били лиши односи руске и куманске елите, где је било повремено и савезништва док их напокон нису отсрили Монголи. Данас има укорењен став у Руској и Украинској историографији да су Кумани били непријатељи што није баш тачно, али је чињеница да су се сви Руски покушају да се војно реши питање Кумана завршавало погибељно за Русе а један од већих пораза је био у 11. веку на реци Стубни. Пустошења Руских земаља од стране Кумана су била честа док се међу њима није успостваила трговина, али осим тога док није дошло и до брачног мешања као и узимања Кумана као најамнике. Александар Невски је један од њих, његова деда је био Котијан, чувени Кумански главар, а Котијанови поданици су се населили и у Панонији. Тако да су се како Руси имали Куманкс крви а тако и Кумани имали Руске крви а многи Кумани који су живели на тој куманско руској граници, су били покрштени у Православље. Покрштавање је тада било моћно политичко оружје да се изађе на крај са противником и помаже међусобном зближавању.

Црвеном бојом је обележено подручје на коме су владали Кумани

На садашњим нашим просторима, Балкан (Хелм), Кумани су присутни од краја 11. века, и ту су дошли као Ромејски савезници. Први додир је битка између Ромеја и Печенега код Левунијона 1091. године, који се завршио тешким поразом Печенега. Примање у службу је била тадашња пракса Ромеја који је увек примао супарничко племе, тако је примио у своје редове Кумане, који су били у сукобу са Печенезима, или у случају сукоба са бугарским царом Симеоном, тада употребили Угаре, а што је као последицу изазвало сеобу Угара у Панонију. Употреба Кумана у Ромејској војсци је довела до њиховог насељавања на Балкану и крајем 11. века, крсташки писци који сведоче о првом крсташком рату 1096. године, помињу присуство Кумана на стратешким положајима као Виа Милитарис који је повезивао који је ове просторе повезивао са Цариградом (данас је то Коридор 10), као и Виа Егнација, који је повезивао Драч и Солун. Односи међу Ромејима и Куманима нису баш увек били најбољи, цар Алексеј Комнин који је позвао Кумане у похов против Печенега, је морао да крене у поход да смири Кумане, који су повремено упадали на ове просторе. Соји да су се Кумани доста брзо и лако утапали у нове просторе.

Када се у 12. веку бугарска осамосталила од Ромеје, Кумани су променили страну. Тада је дошло и до великог мешања Куманског, Печенеског и Словенског живља да су од стране Ромеја добили назив Миксоварвари, а доносило се на мешавину варвара и цивилизованог становништва. Из те мешавине долази Петар Јасен који води устанак против Ромеја 1185. године, а који су били савезници Стефана Немање, и тај савез је одиграо значајну улогу у осамостаљењу Бугарске. Ту се значај Кумана не губи, када долази до пада Ромеје током првог крсташког рата, оснивања Алакијског царства у Тракији, и управо је захваљујући Куманима заустављена на најезда крсташа на ове просторе. Године 1205., Бугарски цар Калојан, млађи брат Петра и Ивана Асена, са пресоницом у Трнову, је позвао 14.000 Куман у борбу против крсташа, и у бици код Херијанопоља, Кумани, који су били врло вешта лака коњица, успели да навуку крсташе у замку и доживе пораз и тако је први цар Латинског царства Балдуин I падне у заробљеништво. Роберт де Клери, крсташки писац, али и учесник вих догађаја, каже да су направили страшну грешку јер су подценили Кумане јер су на малим коњима и без оклопа изгледали као деца коју ће лако разбити. О снази Куманско Бугарских веза говори и чињеница да је Калојанова жена била куманска принцеза, која је преласком у православље узела име Анна. Она се заљубила у заробљеног Латинског цара Балдуина I, за кога се тврдило да је био наочит, и када је Калојан чуо да његова жена планира бекство са њим, наредио је да Балдуина I убију тако то су га бацили са једне куле.

Како стоје ствари, први сусрету између Кумана и Срба долази у пред Немањићком раздобљу. Има неких трагова да је дошло до контаката измељу Срба и Печенега па се сматра да је исто било и са Куманима који су живели неппосредно уз границе татадашњих Српских земаља. Печенези су били насељени у подручју данашњег Поморавља, и из Ромејских извора се зна да су 1150. године дошли у помоћ великом Рашком жупану Урошу 2, када је устао против Манојла Комнина, и учествовали су у чувеној битци на Тари, тако се тада називала речица поред данашњег Ваљева, али смо ми ту битку изгубили па је Ромеја успоставила неку премоћ над Рашком је био успостављен. Први непосредан извор о боравку Кумана у Српским земљама је са почетка 13. века, и јавља се у вези сукоба двојице синова Стефана Немање, Стефан Првовенчани и Вукан. Стефан, који је уживао подршку Угарске је прво побеђен, био је принуђен да пребегне у Бугарску под заштиту цара Калојана, и да се уз Угарску војну подршку вратио у Срспке земље и однео победу над Вуканом. Тај сукоб је имао тешке последице по Српске земље али се завршио признањем првенства Стефана у односу на брата. Писмо папе Иноћентија (ако му је за веровати), каже да је Калојанову војску предводио Губанус, на челу бројних пагана. Тада је то био устаљен назив за Кумане је се сматра да је и у овом случају реч о њима. Неки Руски извори нешто раније помињу слично име за вођу а то еј Кобанус, Неоспорно је да су на Стефановој страни учествовали Кумани, то је била помоћ од Бугарске, а што је помогло да у борби однесе премоћ.

Први упад Монгола и сукоб са Куманима се десио 1223. године, тада је дошла извидница коју је послао Џинкис Кан, дошла преко Кавказа до црноморске степе. Кумани су позвали у помоћ Русе, и та здружена војска је била потучена у бици на реци Калки, 1223. године. Руски летописци су тада писали да се то десило због грехова које су починили. Нешто касније, 1237. године, почиње велики Монголски поход на исток, и тада су Кумани збрисани са земље. Један део који није страдао се потчинио освајачима, а део се склонио на запад, прво Угарска па и Србија. Под вођством Котјана (предак Александра Невског) се део Кумана склонио у Угарску. Бела IV краљ Угарске, је дао Куманима земљу где ће се сместити и живети али је дошло до сукоба између њих и староседеаца. Котјан је пристао да се покрсти али је највећи део Кумана остао непокрштен. У једном од тих сукоба Котјан је убијен, након чега део Кумана прелази Саву и обрео се у Српским земљама. Доминиканац Жерар Де Фарше је тај који описује у које су земље Кумани пребегли, и ту су Бугарска, Грчка и Српске земље. И данас има топонима који то сведоче, као место КУманово, место првог таласа насељавања Кумана. У Немањићким записима наилазима како имена људи као и имена места која су Куманска, село Куманија на простору данашње Мачве, помиње се место Кумански Брод (брод је тада значио газ а не пловило) на реци Вардар, а места где су се Кумани населили је простор данашње Метохије, висораван Алтин, на Куманском то значи златни, у соманско време се то звала Алтинска земља, и у подручју Браничево се Кумани насељавају непосредно после Монголске најезде, а то је пре него што је тада Браничево дошло под Српску власт.

Кумански споменик у Украини

Постоје подаци да је Кумане користио већ краљ Урош Први, има података да је краљ Драгутин када је устао на оца имао подршку Кумана, али и у време краља Милутина чак су чинили његову телесну стражу. Под Милутином је било две хиљаде Кумана, које пак Српски писци називају Татарима, али је реч у ствари о Татаризованим Куманима, са доњег Дунава и подручја црноморских степа. Српски архиепископи Данило и Данило Настављач праве разлику између Кумана и Татара, они који су били у Влашкој низији су били Кумани, они који су долазили са ушћа Дунава и подручја данашње западне Украине су за њих били Татари. Утицај Кумана код нас је био првенствено војни и нпр. на Српским сликама од 13. века се јављају композитни лукови, које су Кумани донели, и њима је Српска војска била наоружана у бици код Велбружда. Али се сматра да су утицали и на моду, превенствено на ношњи а то је један тип минђуша у облику знака питања. њих су носили и мушкарци и жене и задржао се код нас до 15. века. Помиње се да су неке српске владарке удате за Немањиће, биле Куманског порекла. Уопште је познато да се Немањићи нису женли Српкињама. Драгутинова супруга Каталина, њена мајка је покрштена Куманка Јелисавета, је пример тога. Душанова жена Јелена је исто била Куманског порекла.

Ми данас скоро да немамо Кумана. Кумани који су се населили у Панонији су до 17. века сачували свој језик данас су део Мађарског народа, али су задржали неке особине и посебно име, Паоци. Кримски Татари говоре језиком који је врло сличан Куманском језику који имамо сачуваног на “Кодекс Куманикус” из 14. века, а који је некаква врста латинско куманског речника, и лингвистички гледано, данашњи Кримски Татари су потомци Кумана. Популације које и даље чувају порекло су највероватије Торлаци и Шопи, за сам назив се сматра да је Куманског порекла, а назив реке Дњепар код Кумана је био Торл. КУмани који су били у Браничеву и области Ниша су се највероватније помешали са домаћим становништвом. Укупан број Кумана досељен на наше просторе није био велики, највероватније неколико хиљада и зато и нису оставили велики траг.