Пост је обичај духовно телесни и присутан код многих народа. Афричко племе Зулу је постило и они су говорили да ако си стално сит, онда не можеш да видиш свете духове. Инке у јужној Америци су такође постиле пред важне празнике а било је припадника тог народа који су постили током целе године. И многи дуги народи и њихови духовници су примењивали пост. О посту је писано много тога а ја ћу се овде усмерити на наш пост.
Скромност у јелу и пићу је од важности
Сама реч пост је кованица а не реч сама по себи, која има у Руском језику значење стражарског места, одбрандбени положај. Њен корен је данас заборављен а у питању је древно славјанска П– полное О– очищение С– собственных Т– телес. Или на данашњем Пуно Очишћење Сопствених Тела. Врло је важно нагласити сопствених тела, јер ми се састојимо у главној подели на духовно биће и физичко биће, зато и јесте тела а не тело. И то је значење скраћенице ПОСТ. Чувени протојереј Андреј Ткачев из Русије је рекао да је целокупно наслеђе древних обичаја и веровања узето у данашњу цркву, само са измењеним називима. Код древних Словена су постојали постови и било их је више, у трајању од једне недеље па до 40 дана. То су Свети Пост, Дажбогов Пост, Чисти Пост, Велики Пост и Светли Пост. Осим њих свако је имао свој лични пост који је држао у сусрет неком важном догађају. Треба посебно нагласити да је Исус Христ само једном постио, није забележен ни један други његов пост, и то је његов чувен пост на хлебу и води а у сусрет свом Оцу. Важно нагласити је тадашња наша исхрана, она је била првенствено биљна, јеле су се доста каше а месо у начелу недељом. Број дана у недељи је био други и то сам већ раније писао. Тако да је у самој основи храна код наших древних била посна.
Читање духовних текстова је важно током поста
“Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави”- Николај Велимировић. Постови имају сврху да особу припреми на достојно прослави одређени дан, а то се постиже молитвом, покајањем и постом и тиме би постигли чистоћу душе и тела. У Хришћанству он сеже уназад до старозаветних патријарха и верујућих који су тако себе спремали да долазак Христа. Код Хришћана пост се као обичај установио оснивањем монаштва и један од првих је био Божићни пост, пост рођења Исуса у телу. Сам пост је некада давно у хришћанству био краћи него данас а временом су додавани разни постови, и из других народа. Пример је Божићни пост који се раније називао и Мојсијев пост јер је Мојсије постио 40 дана да би потом добио Божје заповести на таблицама. Многи од тих постова су код Срба уклопљени у старе празнике пре Хришћанства.
Пост представља посебан напор човека којим се успиње према царству небеском. Богоугодан је онај који укључује осим посебне хране и искључивање свакога греха и грешних мисли, грубих и простачких шала, говора мржње и лажи. Онај који пости само телесно, не пости уопште. Као што је Јован Дамаскин говорио- да је пост само до хране, све краве би биле свете. Пост је једна унутрашња борба ради самоспознаје и ради мењања лошег у себи. Сматра се да је пост темељ свих добрих дела. Постом се уклањају небрига и немар, лоше мисли и утемељују тежњи ка Божанском. Пост је наша сопствена самоспознаја али и пут ка разумевању света у целини. Уклањање омиљених јела и пића је важно јер уклања тежњу ка телесним задовољствима. Успех у уздржавању од јела укорењује навику и моћ мењања својих мисли и своје воље, и то треба чинити у радости. Само спровођење поста је лична ствар, човек може да уведе себи одређену строгост и може бити строг према себи али ту строгост не сме да испољава према другима. Могућност ка строжијем посту, само на води или без хране, води у опасност да човек постане горд, да умисли да више вреди него други. Тако да пост не треба сматрати за неки лични подвижнички авантуризам, неко такмичење са самим собом или другима, већ прилика да се духовне снаге у нама огласе.
Молитва је саставни део поста
На жалост, данас живимо у доба изопачења свега и има група верника које народ подсмехом зове “православни таибани”, који се хвале својим постом, на друштвеним мрежама стално опомињу ако је неко нпр. ставио фотографију неког јела које није посно и сл. А то је чист пример годрости али и равнобожства. Истрајност у молитви и посту је истрајавање у врлини и свако је постиже како може и колико може. Једна од врлина која се стиче постом је истрајност и веома је важно да достигнућа која се постигну у посту остају да трају и после поста. Не треба себи ни повлађивати и попуштати јер ако током поста узмемо нешто што се не уклапа у пост или пак нама се свиђа, ми на тај начин не подстичемо нашу побожност већ нашу слабост. Наше биће је слабо, биће страдања али управо га та страдања подижу у небеса. Пост је радост, то треба бити наша пројава, не треба то испољвати на неки неумерено озбиљан начин нити наглашавати свој пост другима. Пост се завршава причешћем и без обзира како је постио или није, свако има право на то, али је на свачијој савести јел се потрудио око поста или није. На нама је љубав и разумевање а не да судимо. На сваком је признање своје немоћи и слабости а на Господу је да у својој свемоћи све нас исправи.
На крају истаћи ко је разрешен од поста а то су деца, труднице и дојиље, затвореници, људи који раде тешке физичке послове, стари, путници и болесни.