У давним временима вољеног мужа су звали “светлост мојих очију”, јер је муж био пут, орјентир, водич ка вишим световима. Жена је на вољеног мужа гледала са дивљењем и као на светло које јој помаже да не запостави себе.

Заувек посвећени једно другом- Светлост и Душа

А жена је била називана “Душа моја”. Јер она је та која даје смисао ходања по животном путу. Све је за душу. Нема смисла ни у чему што радимо и стварамо ако при том заборавимо на душу. Мушкарац се стара о својој жени, не омаловажава, не издаје, не испушта из руку, јер његова душа гледа на њега кроз њене очи. И нема лажних оправдања. Не лажеш своју душу.

И у биткама ће постати надмоћан јер ће му те битке дати смисао живота. И загледан у њене очи, слушати њен глас и растопити своје срце. И мање ће бити крвопролића и туге. И отопиће се лед који у окове држи душу. Збациће јарам са себе, стајати усправно, борити се док не ослободи народ свој или погине у том боју. И страх за себе ће нестати погледом на женине очи. И у битку улеће силан…

А жена ће увек бити брижна, неће падати у таштину, бринуће и чувати све, погледом на њега, све ће знати и памтити. И кад заборави, она ће погледом на њега знати Пут. Знаће зашто да не даје ништа, не губи ништа и сачува сву своју лепоту. То и јесте велики смисао, да кроз очи вољеног види неки други свет а тај истински свет је Дом и Отаџбина. И стрпљиви су и у свему носе дух свега што чине.