Биле су то деведсете године прошлог века, свратим ја код мог друга у комшилуку, на чашицу раззговора српски речено. Он је нешто пре тога набавио онај старински пројектор диа слајдова и баш се занимао за то. Велики сто крцат разним ломом али највише простора заузимају књиге, а које су ту наменски да их подметне под пројектор и да би добио пројекцију на зиду какву он жели. Спазим ја све и свашта међу књигама кад оно међу њима, једна коју је наводно писао Јосип Броз Тито. Никад га нисам ја читао и ајд узмем ја књигу, да видим чега ту има.

Универзални код написан у СССР 1956. године

Прочитам ја ту скоро две стране и станем скроз збуњен. Он је у те две стране измењао разне теме а да дословно ништа није рекао. Дословно ништа- кад кажете “рингла је врућа” ту већ има неки податак а овај није реко ништа! А мењао теме ки што возач Формуле 1 мења брзине. То ми је први пут у животу био сусрет са антиумећем, ми смо у том социјализму ипак учили неким знањима, умећима, жива су била та стара поколења пуна знања и праксе а ово је било нешто невероватно. Да ти пишеш пишеш пишеш и не кажеш ништа.

Универзални код који користе опозиционари у Руској Федерацији

Онда су процурели подаци да тим политичарима неко други пише књиге, да они ништа не знају и слично. Такође сам временом приметио да има неки аблон у говору, увек некако вешто склепају реченице да звуче отресито и убедљиво а опет ништа посебно. Својевремено сам слушао покојног Зорана Станојевића, сада већ покојног, дивног аутора многих радијских емисија и он је говорио о некој књизи Карела Чапека, како на дванаест начина сломити саговорника. Нешто тако отприлике, издато пре другог светског рата. Зоран је у својим казивањима нагласио моћ рећи.

Универзални код Руских свештеника

Оно што те јавне личности користе је ништа друго него нека врста вишенаменског кода речи, где можете са више комбинација да држите читаве говоре а поводом било ког догађаја. Тако има и на истоку и на западу. У СССР такав један код је написан 1956. године и био је намењен политичарима. И ту је била таблица која је омогућавала десет хиљада комбинација и да се држи говор непрестане и до четрдесетак минута. Слично има и за многе друге, како за владајуће структуре а тако и за опозицију, они исто имају свој код за кориштење. Свештенички код тако омогућује да се држе проповеди од петнаестак минута а појавили су се у међувремену и други кодови, као нпр. за Ај Ти сектор и друге.

Знам из личног искуства- ти који користе код, итекако мрзе те који могу да кажу нешто из своје главе.