Биле су то деведсете године прошлог века, свратим ја код мог друга у комшилуку, на чашицу раззговора српски речено. Он је нешто пре тога набавио онај старински пројектор диа слајдова и баш се занимао за то. Велики сто крцат разним ломом али највише простора заузимају књиге, а које су ту наменски да их подметне под пројектор и да би добио пројекцију на зиду какву он жели. Спазим ја све и свашта међу књигама кад оно међу њима, једна коју је наводно писао Јосип Броз Тито. Никад га нисам ја читао и ајд узмем ја књигу, да видим чега ту има.
Прочитам ја ту скоро две стране и станем скроз збуњен. Он је у те две стране измењао разне теме а да дословно ништа није рекао. Дословно ништа- кад кажете “рингла је врућа” ту већ има неки податак а овај није реко ништа! А мењао теме ки што возач Формуле 1 мења брзине. То ми је први пут у животу био сусрет са антиумећем, ми смо у том социјализму ипак учили неким знањима, умећима, жива су била та стара поколења пуна знања и праксе а ово је било нешто невероватно. Да ти пишеш пишеш пишеш и не кажеш ништа.
Онда су процурели подаци да тим политичарима неко други пише књиге, да они ништа не знају и слично. Такође сам временом приметио да има неки аблон у говору, увек некако вешто склепају реченице да звуче отресито и убедљиво а опет ништа посебно. Својевремено сам слушао покојног Зорана Станојевића, сада већ покојног, дивног аутора многих радијских емисија и он је говорио о некој књизи Карела Чапека, како на дванаест начина сломити саговорника. Нешто тако отприлике, издато пре другог светског рата. Зоран је у својим казивањима нагласио моћ рећи.
Оно што те јавне личности користе је ништа друго него нека врста вишенаменског кода речи, где можете са више комбинација да држите читаве говоре а поводом било ког догађаја. Тако има и на истоку и на западу. У СССР такав један код је написан 1956. године и био је намењен политичарима. И ту је била таблица која је омогућавала десет хиљада комбинација и да се држи говор непрестане и до четрдесетак минута. Слично има и за многе друге, како за владајуће структуре а тако и за опозицију, они исто имају свој код за кориштење. Свештенички код тако омогућује да се држе проповеди од петнаестак минута а појавили су се у међувремену и други кодови, као нпр. за Ај Ти сектор и друге.
Знам из личног искуства- ти који користе код, итекако мрзе те који могу да кажу нешто из своје главе.