У временима иза грађанског рата, односно како се то зове револуција, у Русији се говорило “Совјетска власт се држи на јеврејским мозговима, литванским бајонетима и руским глупердама”. У народу је био још један израз, “не тражи ликвидатора, тражи Литванца” (не ищи палача, а ищи латыша). У почетку су Литванци називани гвозденом гардом октобра а потом се око њих све стишало. А кад се све стишало, ту су биле на хиљаде жртава, често невиних, који су означили почетак једне диктатуре. Бољшевичка држава је дословно пливала у крви.
Стрелци другог вода, шестог литванског пука, јесен 1919., код Орла
Почеци Литванаца у револуцији сежу у 1916. годину, када их је било око 39 хиљада у царској војсци и они су чинили посебну Литванску стрељачку дивизију. Највећи део њих је у прошлости био обичан радник или слуга, без пара али су маштали о светлој будућности. И то је оно што је одговарало бољшевицима и њихов одабир на страну револуционара је значио потпуни успех. У јесен 1917. начелник штаба северне флоте, генерал Лукирскиј изјавио да су Литвански стрелци успели да разврате војску и да је поведу са собом. Литванци су такође били на другом сверуском скупу Совјета 25. октобра. и као и сви остали стали уз Лењина и Стаљина.
У време октобарске револуције, Литванци су спречили улазак редовне војске са северног фронта у Петроград. О томе се похвално изразио вођа Литванских бољшевика Стучка, 1919. године, и нагласио њихову храброст. Један пук Литванаца је 19. новембра послат у престоницу ради појачања револуционарних снага тамо. Ти одреди су тада оцењени као пример дисциплине и револуционарне свести. Од њих је одабрана група од 250 најбољих и под командом бившег поручника царске војске, Јана Петерсона, њима је додељена улога заштите седишта револуционара, палата Смолни. Они су држали обезбеђење када је Лењин возом путовао у нову престоницу Москву. Ту је Петерсонов одред држао обезбеђење Кремља, где је тада живело руководство. Неки од одабрани Литванаца је нашао стално место у војсци или у неким руководећим телима. Они су били секција Московске РСДРП и у новембру 1917. су издали проглас да треба похватати све аристократе, индустријалце и богаташе јер они могу да устану против нове власти, и довести их пред револуционарни суд.
Група Литванаца, највероватније 1917. година
Почеци озлоглашених чекиста опет има везе са Литванцима, или Латиши како их тамо зову, већ поменути Петерсон је био председник у ЧК. Имали су више јавних наступа од 1918. до 1919. и у једном од њих су прогласили могућност да ће буржоазија опет дићи главу и да може да поништи све што је постигнуто црвеном револуцијом. Тако је говорио Петерс након покушаја атентата на Лењина и убиства Урицког 1918. године. Након победе Црвене армије над белом војском на Ростову на Дону, дописник “Револуционарне Русије” је написао да је чека вођена Петерсоном коначно показала своју вредност убијајући локалне Козаке. Сведоци тих времена тврде да је уз њега био и његов мали син, од неких осам до девет година, и увек говорио “дај тата и мени”. Један други водећи чекиста, Лацис, главни за свеукраинску ЧК, је исто тако био Литванац. А по обрачуну и суровости је био испред многих “витеза” револуције.
Суровост мера које су испољавале литванске јединице су се испољавале у експедицијама и прва већа таква је била на Дону, након слома противнапада Козака под вођством генерала Каледина, крајем 1917. Након заузимања Ростова, ту је заведен револуционарни ред. Ту су побијени сви мушкарци као и младићи и деца, под оптужбом да су симпатисали царску војску. Почетком јануара 1918. литванци у Белорусији су послати ради уништења пољског корпуса под вођством генерала Довбор-Мусницког.
Одред чекиста на делу
По подацима из тих времена, у неких двадесет губернија је било забележено противреволуционарно иступање због чега су тамо слали Литванце. У априлу 1918. је створена 18. литванска дивизија под командом Вацетиса, која је била врста режимске посебне јединице која је гушила све побуне против црвене власти. Они су заводили ред у Мурому, Рјабинску, Калуги, Саратову, Нижнем Новгороду и многим другим местима и како би се данашњим речником рекло “радили на профилактици”. Један одред је саобраћао пругом од Череповцом и Волођом и ту су на станицима излазили и по слободној вољи приводили, одузимали, судили. То су за њих биле уобичајене независне сесије посебног оделења чеке.
Литвански чекисти су имали доста посла у време побуне сељака у Тамбовској области. Ту су послати казнени одреди Литванаца, било их је десетак. Убијали су редом сељаке а у месту Спаска су на тргу јавно стрељали групу сељака са свештеником. Више села су просто сравнили артиљеријом са земљом. Многе куће су биле спаљене. У септембру 1020., тамбовски ЧК је издао налог да се спроведе над породицама црвени терор, да се хватају породице сви од узраста од 18 година без обзира на пол, и ако се побуне наставе, поубијати их. Убијање недужних грађана као меру одмазде су касније у другом светском рату примењивали Немци. Сматра се да је тада у тамбовској области убијено на хиљаде непријатеља револуције. На томе нису стали, у шацкој области су побили поворку верника на крсном ходу. Они су ишли са иконама и молитвама за заштиту од шпанске грознице, али су чекисти то сматрали контрареволуционарним и ухватили су свештеника, запленили иконе а потом пуцали из митраљеза по поворци, укључујући жене и децу ту.
Тела људи побијених у црвеном терору
Крим није поштеђен литванске суровости, а за то је била задужена 15. дивизија под командом Јана Лациса, која је после форсирања реке Сиваш, добила титуларни назив Сивашка. Након пораза војске Вранглера и повлачења из Тавриди, Литванци су почели чишћење кримског полуострва од разне белогардејске “пошасти”. Тада су говорили да је Крим боца из које ни један контрареволуционар неће побећи. И тако је било, људе су стрељали, давили у мору, бацали са литица. Иста судбина је чекала и неке литванце који нису хтели да учествују у томе, просто чека никог није штедела. У Севастопољу сво дрвеће је било “украшено” телима обешених непријатеља совјетске власти. А међу тим непријатељима било је научника, спортиста, инжењера, лекара и након тог чишћења сматра се да је Крим постао гроб за неких сто хиљада побијених људи.
Устанак горе на северу, у Кронштату, је животом платило пар хиљада морнара. Многи од тих крвника су касније постали виђени руководиоци као што су Ајдман, Стуцка, Берзињ. Али ништа боље нису ти литвански припадници гвоздене гарде октобра, прошли касније у Стаљиновим чисткама и добар део је побијен. Део тих Литванаца стрелаца се вратило у домовину Литванију и ту су их сматрали криминалцима. Многи су завршили у затворима али нису стрељани. Након што је та држава припојена Совјетском Савезу, њих су пак почели да називају херојима и чак су добили и споменик који је до скора био у Риги (не знам тренутну ситуацију). Ту је био и музеј литванских црвених стрелаца, који је сада музеј окупације- совјетске и фашистичке немачке. Само могу да претпоставим да ће једног дана бити ту додато и ЕУ јер Литванија је тешко сада слободна земља, бар су таког мишљења неки аналитичари из те земље.
Литванци из личног обезбеђења црвеног руководства, 1917. година
И када се сведе рачун, литванци су побили на стотине хиљада недужних људи у име револуције а данас највећи део Руса просто обожавају Лењина и Стаљина.