Просечан људски век тренутно износи око 67 година и сав напредак који ми понекад волимо да истичемо, није помогао да човек живи дуже а требало би. Ако је наша ДНК подешена да траје 440 година, јетра може да ради чак 600 година, срце да непрестано бије преко 300 година а јајне ћелије код жена могу да донесу нови живот до 120 година, зашто онда и не живимо тако? У нашим древним духовним учењима постојао је израз о кругу живота који је износио 144 година. То се сматрало најмањим временом који човек може да живи а помињу се подаци из неких древних летописа где су неки људи проживели неколико кругова живота.
Да наши древни летописи нису једини сведоци дуговечности, говори и Свето Писмо, где се помињу Адам и његових 930 година живота, Магусаил и 969 година живота, Ное који је проживео 950 година. Али како ствари стоје, људи су се оглушили о Божје заповести, запали у грех и скратили себи живот. Махабкарата из Индије каже да човек може да живи 500 година али то му не даје духовно растројство, злоба, пакост, љубомора. Ипак, то су све извори који се не сматрају веродоствојним извором. Наука пак на неки начин потврђује све ово наведено.
Научна истраживања
Озбиљна истраживања гена и везе са старењем су урађена већ 2001. године. Научници су испитали 137 особа старости око стогодишњака и дошли су до налаза који дају податке на дуговечност.
Истраживања биохемичара Владимира Скулачева је довело до разлога старења као и решење- блокирати старење на нивоу синтезе беланчевина и да се прекине линија којом се стално шаље сигнал о старењу организма. Скулачев је открио антиоксидант који је по њему добио назив “јон Скулачева”, који је дужан да продужи живот, ослободи човека старачке немоћи и болести. Чувени руски научник Мечников је рекао “свака смрт пре 150. године, треба сматрати насилном”. Његова истраживања су показала да се човек рађа савршено здравим али он сам постепено уништава свој организам. Основним непријатељима дуговечности он је сматрао лоше навике, неправилна исхрана и лењост. Тако да је живот од 150 година не остварење неке старости већ увећање производног раздобља живота. Наши преци који су дуго живели су водили жив начин живота, стално радили и били у покрету док се савремени човек пребацио на пасивни начин живота. А то га гаси као живо биће.
У јануару 1998. године, професор молекуларној биологији Тексашког универзитета, Др. Вудринг Рајт је са сарадницима дао званични изјаву да су нашли разлог старења. Испоставило се да старење се јавља зато јер из тела ишчезавају теломери, делови ланца ДНК, који се налазе на крају хромозома. Сваки пут када се ћелија дели, нестане део тог ланца теломера и постепено ћелија престане са деобом. Испоставило се да су теломери молекуларни часови док су теломерази кључ по којима се казаљке тог сата крећу. Теломери по Др. Рајту, нису кључ у бесмртност али су сигурно начин да се преброди старосна баријера и продужи младост.
Најслабији мађу нама не би смели да живе мање од 120 година а сви остали бар 150.
Лоша храна
Учени људи су дошли до закључка да је лоша храна има удео од чак 80% удео што савремени човек не може да буде дуговечан. Обиље скроба, шећера и прерађене хране, рафинирана уља, премасна храна, недовољно свежег воћа и поврћа, убија све витамине, отежавају рад систему за варење, скупљају отрове у телу. Све то руши структуру ћелија, које доводи до болести. Болести опет траже лечење, лечење увек има побочне ефекте, остаци лекова се таложе у телу и то доводи и до убрзаног старења као и живот у немоћи и патњи. А све то иде лагано, и убија, као пушење, које не убија одмах. То је у правом смислу слатка смрт, јер сва та јела и напитци су укусни и привлачни а у последњем раздобљу тај укус је и појачан посебним хемикалијама. Наравно, људима је тешко да се одрекну тога.
Пробава страда прва а кад она страда онда са њом крене све остало. Чак и вода која је наша основна потреба, није увек тако добра, а тешко је данас очекивати да неко има свој бунар или да иде на извор за воду. А све то гаси наше природне резонансе, оштећује наш ДНК и доводи до брзог суноврата.
Подсвест
Један од чиниоца кражег живота је и самопрограмирање о обавезној смрти. То иде овако- завршио сма основну школу, па средњу, факултет, нашао посао, пензија и… после тога ништа. Људи себе програмирају некако до шездесете године а у свом програму нема сто и више година. Или како често чујемо “поженила ми се и удала деца, дочеко сам унуке, ја сам се наживео, немам више шта”. А та свест занивана на неким краткорочним оквирима је јако погубна. Особа кад оде у пензију, улењи се, смањује кретање и многи не дуго након пензионисња и умру. Свест о животу и смрти је у нама, на нама је та воља и сила да у себи створимо еликсир живота и дуговечности. Старост и почиње свешћу у нама да смо стари и прихватањем да је то крај. Одбацивањем мисли о годинама и усмеравањем ка животним радостима и покрету је кључ плодотворног наставка живота и у пензији. Исто тако је примећене да разорне мисли, стлан злобност и сл., руши структуру ћелија и такве особе живе краће и под старост болују од разних болести, поготово оне везане за мозак.
Примери дуговечности
Занимљиво да је у древном Риму особа од 40 година сматрана старом а већ са 60 дубока старост. Али није све тако, Енглез Фома Корн се родио 1588. године и живео целих 207 година! Тенсе Абалва из Осетије је живела 180 година. Мислимов Ширали из Азербејђана се родио 1805. године и проживео 168 година. Занимљива је прича за Енглеза Томаса Пара који је проживео 152 године и 9 месеци а у својој 102. години је био на суду јер је кидисао за једном младом сељанком. Ја се сећам као млад у време СФРЈ, повремено се помињао Кавказ из СССР и колико много тамо има стогодишњака. Занимљиво је било да су сви ти стогодишњаци као главну храну имали млеко и сви су били пушачи!! Тада је та совјетска република имала око пола милиона стновника од тога еј бар три хиљаде било стогодишњака. Сећам се чланка у новинама о неком селу тамо где три деценије нико није умро. Петр Зортај из Мађарске од 1539 до 1724. Свети Мунго је живео 185 година. Хавијер Перера из Колумбије 169 година. Ханџар Нине из Турске 169 година, Сајад Абдул Мабуд из Пакистана 159 година. Пушкин се сећа сусрета са двестагодишњим Казаком који је још увек имао живо учешће у биткама.
Сви дуговечни су тврдили како су много радили никада нису били болесни. И њихови савети су се сводили на рад и труд. Хфаф Ласурија из Абхазије је у својој 138 години тврдила “главни извор здравља и бодрости је у души сваког од нас”. Статистике тврде да су сви дуговечни стално били на свежем ваздуху и умерено радили. Кинез Ли Целјон је живео 256 година, 1677 до 1933 и бавио се траварством до последњих дана живота. Махмут Багир Ајвазов из СССР живео 151 годину а радио је до своје 147. године. Томас Парк је радио на свом имању у узгоју поврћа скоро до последњих дана. Занимање умним и стваралачким радом итекако подстиче здрав живот.
Закључак?
Немам ништа одређено да кажем, чињеница је да се људи данас налазе пред најсуровијим изазовом икада. У прошлости је било лако живети дуго и здраво, данас је то веома тешко за извођење. Имамо у основи лошу храну, врсте у исхрани које нису ни приближно тако добре као те некад. Индустријска обрада им убаци ствари које ником не треба а веома лоше утичу на здравље. Поред свих мера, биље нема ни приближно тај састав као пре, јабуке нпр. имају 70% мање корисног састава него пре четири деценије. Присутно је загађење свих врста, како у води, тако у пићу а тако и у ваздуху. Нов изазова је микропластика која је узрок све више и више смрти у свету а има је дословно свугде и наравно у храни. О електромагнетном загађењу боље и да не причам, то је већ тема за себе али она укупно делује на срозавања квалитета живота. У целој тој причи се појављују екстреми свих врста и намећу своја половична решења. Пре неку годину је умрла нека чувена блогерка која је путовала по свету и свугде јела само свеже воће и поврће. Разлог смрти је исцрпљеност организма а није имала ни четрдесет година ако се добро сећам. Да је ствар гора, није једина особа са тим начином исхране која је изненада умрла у годинама које нису за умирање. Дакле ни то није решење. Шта треба радити је прича за себе и неће бити тема овог чланка. Верујем да по интернету има нешто да се нађе на ту тему ако неког баш занима. Јер сва стара знања су уништена у прошлости у пожарима разних библиотека а помиње се да је ратом у Манџирији 1945. уништена група белих људи која је имала та ведска знања и по њима живели.
Тако да је све на вама, снађите се некако…