У млађем добу су ме излуђивале муве! Уђе, онда зуји око мене, тераш је, машеш, гађаш и ништа. И једног тренутка прописно попиздим, устанем и решен да је убијем. Истог тренутка мува збрише и нема је више. И то ми се више пута поновило. И тада сам иако доста млад, схватио да и са најмање мозга, жива бића имају свест о нечем што им предстоји, о неком догађају. Мува зна да ће бити убијена и бежи.У то време сам читао књигу од Вернера фон Брауна “Живот за свемир”, где је он у једном делу написао да су му сва знања дали неки одозго, нека виша сила, страна бића. А онда долазим до Николе Тесле и пар важних ставки од њега а то је да сво знање долази из једног средишта а друго је да интуиција надмашује интелект. И све то довољно да код мене тако младог сруши све оно што смо учили у школи и схватим да је суштина постојања и њени механизми нешто скроз друго него што нам приказују. Са свом науком и достигнућима, шта је сазнање? Како то да осећаш себе а да знаш да си то ти а не неко други? И ко је тај Ја који живи ту негде.

Сазнање као део међудејства нас и окружења

Шта се то збива у нашој глави кад се смејемо, пијемо кафу, миришемо цвече… класична наука то назива електричним импулсима, хемијским реакцијама и наравно зонама активности. Много је умних људи вековима ломило главу разматрајући шта је то што одређује све то и данас им се придружују научници из разних области. И уместо одговора, на све то имамо само више различитих теорија. Јел стварно то што ми видимо или је то производ неког нашег уснулог стања? Јел сазнање нека самостална и независна ствар? Обсена, замка за наш мозак. Неки сматрају да је наше Ја, све наше мисли у ствари уинформациони процес који не тражи никакав посебан надзор. То што је нама лични доживљај је у ствари производ милијарди микрореакција који протичу кроз неуронску мрежу. А у средишту тога си само ти, прича коју мозак говори сам себи. Мозак ствара своју симулацију у коме јесте Ја и та симулација је важна за живот. У том случају сазнање се сматра побочним ефектом архитектуре мозга. Иако звучи све то мало уврнуто, ове тврдње се ослањају на неке озбиљне експерименте.

Неке теорије сматрају да је сазнање у свему, у камену, дрвету, води, камену. То су сматрали од давнина Стоици, Будисти и мислиоци као Платон. По њима, сазнање прожима све. И у 21. веку је то некако добило и доказе. Тада долази до промене где се сазнање сматра темељним својством постојања. Раме уз раме са енергетксим силама, масаом итд… Као што све има свој енергетски набој, тако и све може имати неки облик сазнања, макар у микро количинама. Камен може има сазнање, примитивно, недиференцирано. У нашем мозду сазнање се спаја са нашим личним искуством. Стбарност је као океан а сазнање свака кап у њему.

Веома је занимљив случај једног мекушца, Physarum polycephalum, који нема нервни систем, нема мозак а посматрања су показала да при кретању избегава препреке а има и способност доношења одређених одлука. Рецимо да изабере краћи пут кретања. Инстикт? Пре ће бити нека мала искра сазнања коју прима од некуд. Звучи као чиста езотерија. Али стоји да то класична наука не може да објасни. Тако да само сазнање није производ мозга већ света око нас, а мозак се просто прикључује на њега. Можда ми уопште не мислимо, можда смо ми просто пријемници вибрација Свемира? Оно што је даље занимљиво је да и ако је тако, зашто ми просто не обрадимо те примљене податке, као што то ради рачунар, већ пролази кроз нашу личну призму. И осећамо то све. Сазнање није једноставно само биологија, то је појава изазваним квантним процесима у нама и међудејство свих тих процеса са квантном гравитацијом. У нама постоје микро цевчице у којима се дешавају квантни колапси, који остварују везу са основном квантном природом света. Способност мишљења и доношења одлука је производ тога што смо ми локални ефект квантне гравитације. Сваки наш доживљај је у ствари вибрација стварности. Када се искључи квантна веза, нестаје и сазнање. То је све само још једна претпоставка. Додуше са основом јер су квантне ефекте приметили у фотосинтези или у навигацији птица и пчела. Уколико је став о квантном сазнању истинит, то значи да наш разум може бити део механизма Свемира.

Горе поменути Physarum polycephalum

После филма “Матрикс” многи су се питали да ли су сва наша серћања, доживљају ништа друго него графика на неком монитору и који изгледа тако веродостојно да може да обмане самог себе. На томе се заснива хипотеза симулације постојања. Ту сазнање није циљ већ побочни ефект симулације. Мисли могу бити побочни процеси, као шум на улици. И када систем достигне одређени степен развоја, појављује се сазнање. Године 2017. стручњаци са МИТ су обучавали вештачку интелигенцију да препознаје слике. Онда је алгоритам почео да ствара чудне сабласне приказе а којих није било у примерима у обуци. Научници нису могли да одгонетну одакле се појављују ти шаблони. Сам алгоритам није посматрао очима већ нечим другим. То је пример симулације која се овде помиње и где су наши доживљаји просто шум сложеног система. А шта ако симулација иду изнутра, из нас? Као када систем тестира самог себе. Ти ниси сазнање, ти си унутар процеса који изгледају као ти. По теорији, наш разум није изоловони процес у мозгу, већ дубоко распрострањен систем везе између нас, окружења и стална размена података са околином.

Сазнање је процес који стално иде између нас и постојања. И ту не можеш бити сам. У сталном саобраћању са светом, настаје сазнање. Ми не носимо сазнање, ми смо у сред његовог тока. И преносимо на околину. Урађен је један експеримент где је урађена одлична копија руке човека. Онда је добровољац протурио руку кроз отвор али је то тако урађено да је видео копију своје руке. Када су испитивачи уболи у копију руке, испитани добровољац је осетио бол. То је било 1998. године. Закључак је да је сазнање способно да се прикачи уз било шта што је у нашем домету. Ту под пажњу долази расуђивање, јеси ли то ти што видиш? У суштини ти си производ момента, и ветра, кише, дрвећа около. Сазнање ту долази као ехо локација, оно се рађа из међудејства. То објашњава зашто човек у потпуној изолацији, доживљава нарушавање психе, има халуцинације и може бити доведен до лудила. Без окружења нема Ја. Без контакта нема сазнања. Без дијалофа са светом, долази до лудила. Сазнање је процес који зависи од безброј спољних чиниоца.

Негде дубоко постоји извор свег сазнања и отвара нам се

Има теорија да не твори материја сазнање већ да је обрнуто. Ту се разум јавља темељом постојања. Сазнање није побочни ефект материје, материја је то што сазнање прима као непобитну стварност. Све што ми видимо као окружујући свет, је унутрашњи садржај сазнања, као сан који је као стваран док се не пробудиш. Сазнање омогућује Свемиру да буде стварно. Свет не постоји у независном облику, свемир је огромни интерфејс где много сазнања међусобно садејствују. Као виртуална реалност, где ми не видимо стварност каква јесте већ нама видљиво прихватљиви слој. Еволуција није изабрала Истину него прихватљиву Илузију. Тако ми одаберемо пртанера придајући му или видећи у њему шта желимо а не како јесте. Ми не видимо реалност већ контуре интерфејса урађеног ради постојања а ту и објекте и токове сазнања. Онда ко смо ми, надзорник? Сазнање је ту основа а све друго је надоградња. Врло често наша. Пространство, време, галаксије су просто иконе прихватљиве нашем разуму. Свет који ми видимо није то где се ствара сазнање већ огледала која сама себе држе. И то Ја у нама није било ништа друго него огледала. Сазнање није оно што ми можемо да разумемо а то може бити и илузија исте. Или је наш разум квантни холограмски резонанс стешњен уз квантну гравитацију и њених особина. А могуће да је сва стварност просто нешто што је дубоко у нама. Ми јесмо сазнање.

Многе теорије разматрају сазнање али како изгледа, још ни једна није баш дотакла њено средиште, суштину. А сазнање нас посматра из наших очију.