Бацање хране

Имао сам на обуци 1986. пуковника (или ипак беше потпуковник) који нам је држао политичку наставу. СФРЈ то беше, сасвим уобичајена настава у то време. Поштен то човек беше и једном нам каже како они одржавају повремено скупове тих политичких наставника и на једном скупу један од њих пита “кад ће мо ми да једемо златним кашикама које сте нам обећали?”. А овај официр устане и каже:

Загреб дневно баци хране колико су дневне потребе Карловца. Ми другови једемо златним кашикама!

А онда ме прекоманда пошаље у Панчево, у тзв. текновску бригаду. Тамо у војничкој мензи која опслужује неколико стотина војника, на зиду стоји натпис “Данас је бачено 2.4 кг хлеба”. Смешна бројка на толики број људи. И стварно, ретко сам видео да неко није појео сву храну из тањира. и то што није, одлазило је у економију касарне где су хранили свиње. Мени лично све то није било страно јер у мојој кући, под мојим оцем, није било бацања хране. И ако се деси да се нешто не поједе, ту је куче, маче, коке…

Много деценија касније…

Данас живимо у једној својеврсној неравнотежи, да док једни једва да имају или немају уопште шта да поједу, други бацају храну. Храна је постала ужас и по први пут да имамо више гојазних у свету него гладних а вероватно и мсрти од гојазности премашују смрт од глади. Храна је пстала део политике и система поделе, где једни једу шљам од хране а други малобројни једу здраво. А у нашој Србији се годишње баци 770 хиљаде тона хране!!! И највећи део оде на ђубре а у исто време многи једва да имају за један оброк дневно.

Тужна истина наше цивилизације- бацање хране

Глад се прилично смањила у свету а Србија никада није у правом смислу гладовања. Голодомор се код нас није десио као у другим славјанским земљама. Храна је код нас некако увек била светиња и трудили смо се да оброк буде добар и храна је био и део гостопримства и по томе смо познати. Ту смо можда и јединствени у Европи. Али та храна се разликује и то битно, не могу сви себи да приуште себи достојан оброк, а оброк је основно право сваког човека. Ако би био цепидлака, у продавницама ни нема нешто што би се могло назвати храном, да је здраво и подобно за нашу исхрану. Сматра се да у Србији има око 14% људи који имају озбиљних тешкоћа у снабдевању храном, на ивици глади. А велико је питање колико остали задовољавају неки минимум добре исхране.

Одавно сам утврдио да кад уђем у робну кућу, да ту нема шта да се једе. Квалитет и садржај корисних ствари у храни је низак или га нема а често је и јако лош па много људи и обољева од лоше хране. Лоше стање грађана у “еконимском тигру” их ставља у положај да морају да узимају најгору храну, тек да заварају себе да су јели. А неких стотинак хиљада људи зависи од јавних кухиња ау Србији постоји и покрет који сакупља храну која би можда била бачена и прослеђују је оним најугроженијим.

Храна као политика

Кнез Милош је хтео да свако има парче земље да је обрађује, да не би гладовао. Храна и вода су стратешки извори и није чудо што Бил Гејтс од 2017. масовно купује земљу, сад је вероватно највећи земљопоседник на свету и шта нам то спрема тај “филантроп”, боље да не знамо. Производња хране у Србији је неуравнотежена, ту се гаји не много култура, производи се више него што треба, највећи део оде у извоз, у производњи углавном владају монокултуре. Давно је био податак да само 20% жита оде на хлеб наш насушни, остало оде на разна пецива, колаче, наполитанке… а то баш није најздравије за нас. А то значи да се троши ненормално гориве, редни сати и др. да се произведе нешто штетно. Сам сељак гледа нешто што може много да роди и да заради а не нешто што мање роди али је здраво. Здравље и количина су ту у обрнутој сразмери. Усред разних криза постоји опасност од резерви хране, само погледајте чланак овде како је уништена банка семена у Харкову. Тако да основни оброк може сутрадан свима да буде јако критичан.

Неједнакост у исхрани се види у томе и да највише бацање храна долази од ресторана и кафана. некад сам виђао људе који пуне канте отпадном храном и носе у село па хране свиње. Постоји у Србији и ставка поклањања вишка хране али по закону за то се мора плати порез. И онда је исплативије да се храна баци него да се неком поклони. Ни у свету није боље, тамо се баци трећина укупне производње хране а то су милијарда и више тона хране. Да постоји правилна расподела, нико не би био гладан. А глади има па чак и у Србији. Повремено буде наслов о томе како је неко умро од глади, много ретко али има. Томе можемо да захвалимо и добровољном скупљању хране, и по двадесетак тона недељно, и то помогне доста угроженим у Србији.

Једна од могућности је да се део хране компостира а то је опет боље него бацање

Угрожени су почев од пензионера, преко старих људи на селу (дааа- тамо има случајева смрти од глади) па до разних мањина који живе у издвојеним заједницама. Ником не пише на челу да је гладан али је то јасно када видите да људи претурају по кантама за ђубре како претурају и траже храну. Има увиђајних људи који су свесни да вишак не треба бацати па храну лепо спакују у кесе и поставе на видљиво место да узме коме треба. На питању хране се виде и класне разлике, рецимо једном недељно из Етиопије лети авион који носи здраве намирнице којим се храни британска краљевска породица. Док највећи део народа једе шљам храну.

Излаз из замке

Сад би вам неки лајф коуч или сличан друштвено политички лик рекао да ви немате чврсту вољу и слично… не није то. Ми се сви налазимо у сред индустрије задовољства и све је упућено на то. Затрпани рекламама и шареним привлачним паковањима, под сталним бомбардовањем индустрије задовољства. Циљ је да постанете зависни од система. И кад поједете колач, замајете себе да сте сити, не поједете оброк који је намењен да се утоли глад и он касније буде бачен. Потрошачки менталитет нас тера да купујемо и купујемо а често купуемо много више него што нам треба. И то после буде бачено. Дакле окружење је отровно…

Свакодневница…

Избаците из живота шљам храну, нити вас храни, нити вас чини здравијим а тражи још и још и добар део ње баците. Здрава храна нуди све што вам треба. Спремите колико вам треба, боље да и останете мало празнијег желудца него да се натрпавате, опција “греота се баци” или “ово мора се све поједе” није добра. Не користите оно што зову “грицкалице”, не носе ништа добро а само нас одвлаче од добре хране. Не бих залазио у приче дал треба да једемо једном дневно, на свака три сата или како већ, како год, поједите колико вам треба. Убрзо ће да приметите да се боље осећате, мање дајете за храну и више нема хране у отпаду. И наравно- ако имате вишка, поделите са неком живом душом.

Ми другови једемо златним кашикама!