Не поново!!!

Наш живот је као пут и он зна да буде пун џомби, пукотина, камења о које се спотичемо. И није ретко да почнемо да се бавимо мишљу јел треба наставити тим путем или кренути другим. Али треба ићи напред и доћи до онога до чега нам је стало. Сво то камење и препреке су у ствари особе које срећемо на путу и које нам чине тај пут горким. И давати им другу прилику је исто као кад неко пуца у тебе, промаши и ти му даш други метак да проба поново. То је дотакнуто у тексту Људи снажни духом али има ту још да се каже…

Ова стара совјетска илустрација ми делује као савршена за насловну графику, показује снагу воље и чврсто не!!

Најмудрије је да не дајете другу шанску. Већ сте из претходних дешавања извукли искуство и наук, и самоуважавање и наставак у нешто ново. Живот леп, са смислом. Цените своје време и енергију- свако од нас има нешто важно и често оно што изгубимо више не може да вратимо а најважније ту је време и енергија. Колико пута сте се осетили униженим а разлог је био јер сте потрошили време и силу на дешавања и људе који не доносе ништа добро у твој живот. Када дамо другу шансу, ми стављамо на коцку све неком ко се већ показао као лош. Научите да цените своје време и присутност, енергију, јер то су дарови и као са сваким вредним даром, треба са њим руковати строго пажљиво. Рећи НЕ је способност рећи себи ДА, знак да цени своје постојање и благодет, своје потребе и жеље. Замислите то као семе, ви га можете ставити у јалову земљу где оно никада неће никнути, или изабрати плодно тле где ће то семе израсти у лепоту која ће улепшати твој живот. Не ради се о томе јел ће да опростите или затворити своје срце, ради се о избору и бираш то са ким, кад и где делити драгоцене дарове свог живота. Треба уважавати себе и давати шансу тим који имају потенцијал и који засигурно могу принети нешто благотворно.

Много је раскрсница на нашем путу и много решења која ми треба да донесемо. Сваки правилан избор је улагање у себе, развити свој живот и узрастати како нисте ни у машти слутили. Бирајте мудро и с љубављу, али изнад свега изаберите уважавање себе. Треба знати за самоуважавање али и за границе, где је страни простор где неко залази. Неко може тумачити постављање граница као чин отуђења или препреке, али то је најдубљи облик љубави према себи, и уважавања које ми можемо да примењујемо. Уважавање себе значи свест о сопственим вредностима, да заслужујете да се према теби односе са љубављу и достојанством. И ту је оно кључно, како можемо да очекујемо да неко уважава нас, ако сами себе не уважавамо. Кад дајемо другу прилику без доброг разматрања мотива и последица, ми јасно шаљемо поруку да се наше достојанство и уважавање јавља предметом преговора. Дајемо поруку свету да се може односити према нама са мање пажње него што ми то заслужујемо. Постављање граница није грађење кинеског зида, већ постављање јасних црта које кажу- овде ја почињем а ти се завршаваш. Нема те. Здраве границе нам дају моћ садејствовања и сарадње са другима са положаја балансаа не жртве или оптимизовати.

Сигурно сте имали дешавања где сте били истрошени, потцењени или разочарани јер сте неком дали другу шансу. Тако стање сведоче о томе да су ваше границе биле нарушене, да је ваше достојанство било угрожено. Знати да кажеш НЕ када је то неопходно, то је моћни чин линог утврђивања, то је ДА вашој благодети и вашем лепом животу који желите. Замисли какав би ти био живот да себе ставиш на прво место, ако би уважавао своје границе као што уважаваш границе других. Ако донесете одлуку у складу са својим жељама и вредностима, постајете замајцем самоуважавања, и привучете особе где је уважавање и брига на цени. Границе су део животног ритма, као и држање својих вредности. Када штитиш себе тада ствараш живот пун части и уважавања, и то само по себи мења сопствено путовање.

Учите се на својим грешкама, оне могу бити јако корисне, оне носе семе мудрости. Наук који треба усвојити. Да би то семе изразло, морамо бити способни да се суочимо са тим грешкама лицем у лице. Прихватити их и разумети чему нас оне уче. Напор настаје када уместо да учимо на тим грешкама ми дајемо неком другу шансу које ће нас опет увалити у нове грешке. Ствара се врзино коло из ког је тешко изаћи и ремети нас у успону. Друга шанса је отворен ризик ако се даје без размишљања и ако није дошло до промена услова који су довели до претходне грешке. Да се то не понови мора да признате да сте раније направили грешку и урадити дубоку самоанализу, и смелост да се схвати да не треба више тражити ишта споља и загледати се унутар себе. У нама су истински одговори. Када ми почнемо да се учимо на грешкама, ми нећемо више да понављамо такве грешке и нама се отвара пут нових избора и искустава. Свака грешка је тада нова пречка на стубама, можете да стојите на једној пречки дати другу прилику која не води на горе. Или да свако искуство грешке користите као подстрек да се попнете на следећу пречку. Буди искрен према себи, јер се у томе састоји истински преображај. Друга прилика нас омета да се развијамо, када избацимо учење на својим грешкама, отварају се избори и нови правци живота.

“Не” мора да има снагу и трајност

Учити на грешкама не значи бити строг према себи, ту укључује много доброте и страдања, признање наше човечности и тада грешка постаје наш истински раст. Свакој грешци приступите са разумевањем и праштањем, јер свака грешка постаје корак ка личности којој ви тежиш. Тако да кад разматрате дугу прилику, размотрите јел стварате благодет или отварате пут ка новом науку.

Ништа није вечно, урезано у камен. Разумевање те непостојаности нам помажу да више ценимо садашњи тренутак, и уче нас да одбацујемо са бладарношћу када за то дође тренутак. Давати другу прилику је пут ка губитку, рушење поретка који смо створили. Које не служи ничему него рушењу наше среће. Непостојаност не значи да се ми треба хладно односити према познаницима или искуству, свест о томе нас може довести ка дубљем разумевању и кориснијем сарађивању са људима. Сваки сусрет и сваки тренутак су јединствени и драгоцени. Отказивање од давања друге прилике нам помаже да увидимо да је одбацивање велики чин љубави који ми нудимо себи и другима. То је признање тога да се ми налазимо на путу узрастања и преображаја, и одабир да сваки крене својим путем може бити кључ новим могућностима. Наш живот је као ток реке, људи долазе и одлазе као вода која долази у реку на једном делу и одлази на другом. Једни остају дуго, други су ту кратко. Лепота живота реке се састоји у сталном току и променама.

Схватање непостојаности у односима нам дају смелост да прихватимо промене, научити нас опросту када је то неопходно, не с јарошћу него са захвалношћу за све треутке и извучени наук. А то нас спрема за нове тренутке и нове сусрете који нас чекају без терета претходних односа. Није то наук како откачити људе или избећи обавезе, већ разумевање тога да је циклус дошао до краја, и да треба ослободити место за нова дела. Разумавање неостојаности ми долазимо до истинске слободе да волимо живот и напредак. Снага је такође и у рањивости.

Живимо у свету где влада сила и треба наћи снагу у рањивости. Звучи нелогично, јел да? То би било као кад би сте отворено причали о својим ранама или страховима, и тиме отворимо пут ка давању друге прилике. Људи мисле да ће поправити то што је сломљено повратку у старо окриље, а у ствари одлука је болесна и судара се са неминовном неизвесношћу. Али ако престанемо да дајемо другу незаслужену прилику, и кренемо да се суочавамо са стварношћу која нас окружује, са свим својим тегобама и непостојаностима, ми ослобађамо место за бољу међу везу са собом и другима. Рањивост се јавља основом изворног раста, он нас позива да истински видимо ко смо ми, шта смо у нашим грешкама и нашим мислима. То звучи мало застрашујуће јер нас подвргава суду и непријатности. ПРазумети нашу рањивост ми дајемо себи прилику да будемо вољени, прихваћеним и схваћеним, и то не тако шта ми мислимо да будемо него такви какви јесмо. Рањивост је прилика да отпустимо и ослободимо своја крила. Затварање од боли може бити затварање од љубави и радости коју носи живот. Не давати другу прилку значи одбацивање новог циклуса боли и патње, већ отварање новим људима и новом личном аспекту. Ми прихватимо да живимо живот пуним плућима са свим ризицима које носи. Тако да је врхунска сила не бежати од рањавања већ способност да је издржиш. Захваљујући нашој рањивости ми успевамо да нађемо пут ка богатству, бољим везама и истинском животу.

Пут личног узрастања и самоспознаје је невероватно путовање на које ми можемо да кренемо. То је непрекивни ток постојања, истраживања неизмерних унутрашњих простора. Решење да не дајемо другу прилику која нам не чини добро, ми откривамо врата том путу. Себи призивамо нове утиске, који продубљују наше разумевање себе и света око нас. Не давање друге прилике није само ствар личних односа или одређених ситуација, ствар је у решењу не понављати модел који нас ограничава, не враћати се навикама које нас гасе, не дати старим убеђењима да нас определе опет. Свако тако решење је чин вере у човека који ми постајемо. Лични раст подразумева промене, а оне могу да изгледају узнемиравајуће. То је пут преиспитати наше вредности и видети какав може бити наш живот. Постајеш вајаром пред комадом живота испред тебе. Не давати другу прилику је одлука не гледати у провалију куда она води. Пут узрастања је пут откривана нових облика скривених под површином. Пут личног узрастања и самоспознаје не мора бити лак, и он у себи има успоне и падове, туге и радости, али све једно, савки корак напред, свако ново отриће ко смо ми и шта желимо. То постаје наше ново упориште и то потврђује наше способности преображења и да смо кадри да учимо на свему што нам живот доноси. Тако да неразматрање давања друге прилике значи да ми чинимо много више од простог затварања врата. Отварамо бескрајно много других где свака воде путем раста и открића.

Дајемо себи могућност да будемо бољи него икад, живети лепше него икад. Пут не значи да све сачувамо како јесте већ сталној спремности на промене, учити и развијати се. У тим сталним променама ми налазимо своју суштинску радост и остварење. Али треба уважавати и пут других.

Ко што уважавамо свој пут, тако треба уважавати туђ пут. Одлука да не дамо другу прилику ми не дајемо уважавање себи него и расту и поукама који су другима неопходни да усвоје у свом времену и простору. Разумевање да се свако од нас налази на свом јединственом путу открића и промена, даје нам да са љубављу отпустимо те који су из било ког разлога не уклапају у наш пут. Није то лак отказ од људи, већ способност да се побринемо за друге, дозволити им да се суоче са својим биткама, да направе своје грешке и направе свој пут ка свом свету. Уважавање пута других је прихватање да ми не треба да управљамо или мењамо било кога. Сваки човек има своју збирку искустава који су му неопходни ради личног раста. То је као река коју сам горе поменуо, свака има своје токове, своје притоке и место где се улива у море. Неке су брзе, неке споре, неке мале, неке велике али све једно све на крају стигну до свог одредишта. Уважавање пута других је разумевање да свака река има свој пут. Ми не треба да тражимо да неко буде оно што није. Наук уважавања нам указује да треба допустити доброту, волети без условљавања и живети са сазнањем да смо сви повезани невидљивим везама. Свако очи и живи по свом. То све значи искрено разумевање и везу.

Одбијањем давања друге шансе даје нам шансу да уредимо башту коју смо добили рођењем и у њој нађемо много тога лепог, баш за нас

Усамљеност доноси огрмону силу и спокојство. У тој тишини ми налазимо веома јасне одговоре и дубоку спознају. Када говоримо о не давању друге прилике, често се сударамо са страхом од усамљености. То доноси страх од доношења решења. А баш се ту крије невероватна могућност за развој и открића друштва које истински може бити наше. Усамљеност, то није изолација или осећај усамљености или одбачености. Ради се о стварању чистог простора, капсуле, ради самоспознаје и промишљања. Оно нас учи да уживамо у сопственом присуству, заслађује се тишином која нам даје моћ да чујемо наш унутрашњи звук, наших истинских жеља и маште. Та самоанализа нас може довести до исинског разумевања ко смо и шта нам треба ради истинске среће и шта је стварна вредност нашег живота. Откривањем самоће ми себи дајемо непроцењиву слободу, слободу избора засновану не на страху од самоће већ свести да је то најбоље за нашу свест и уздизање. Самоћа није непријатељ од кога треба бежати, то је наш најбољи друг који нас води путем саморазвоја и самообнове. Пред вама је чисто платно на коме сликате своју суштину, испитујете своје страсти, градите живот који припада вама. Ту сте слободни бити своји, без очекивања или осуда других. Слободни сте да маштате, планирате и уздижете се. Стварни свет самоће настаје када схватимо да то значи бити целовит унутар себе. Живот је невероватно путовање, лет широко раширеним крилима и дисање ваздуха пуним плућима.

Имајте у виду да овакву причу причају и те особе које су другима нанели зло, они су увек жртве, увек давали другу шансу итд.

У сусрет временима у којима ће грешке доћи на наплату…