Чувари вредности

Постоји већ неки утврђен шаблон како истраживачи описују стварање банкарства- витези темплари као први банкари, Медичије у Фиренци, трговачке куће у Амстердаму, док не дођу до централне банке 18. века. Као по обичају, увек се ту нешто промакне а зна да буде јако важно. Записи о томе, према истраживачима, налазе се у манастирским архивима, у затвореним породичним трезорима и, што је најважније, у камену старих градова. Јер ова прича почиње системом који, према званичној хронологији, уопште није постојао. А онда 1743. године у Франкфурту на Мајни рођен је Мајер Амшел Ротшилд. До њих је банкарство било везано за трговину и нестанком дубровачких трговаца, чији је углед био огроман, на сцену ступају разне јудео породице. И онда из трговине и банкарства излази човечност.

Стари банкарски систем

Мрежа чија историја сеже вековима уназад, дубље него што се обично верује да је датум настајања модерног банкарства. Позната је под разним именима, али најчешће као татаријска банкарска мрежа. А чији су сви трагови и записи скоро па очишћени након што је преузета од новог соја банкара. Ова древна мрежа функционисала по принципима које је модерна економија открила много касније. Из затворених архива, и списа сачуваних на Уралу сазнаје се нешто више о банкама из Старог света. Неки од трагова који су остали је архитетктура. У градовима широм Европе и Азије, зграде које се данас препознају као банке, судови, трезори и државне канцеларије имају заједнички стил. Богато украшене фасаде, украсни елементи, стубови, куполе су неки шаблони који се понављају без обзира где се налазе. Испод њих је још неколико спратова. То данас наилази на разна тумачења и углавном се своди на теорију о неком великом потопу у 19. веку, кога није ни било. Има и тврдњи да су ти подземни објекти међусобно повезани у мрежу.

Подземна татаријска инфраструктура, складишта и тунели су старији од званичних датума. Биле су препуне злата и других драгоцености. Мрежа постојала раније него што званична историја тврди. Банкама је потребна безбедност. Оне зато имају сефове, ојачавају зидове и имају разне безбедносне системе. Ти древни подземни објекти су дубљи и пространији су него што је оправдано њиховом наменом. Тврди се да је једна од намена и међусобно повезивање. У Лондону тунели повезују сефове банака широм финансијске четврти. У Паризу, подземни пролази исто повезују зграде. У Франкфурту, старе куће налазе се изнад мреже просторија које се протежу далеко изван приватне својине и изгледају као да не припадају једној банци, већ целом систему.

Зграде које су, према званичној локалној верзији, изграђене у 18. веку, појављују се на старим сликама и картама које датирају много раније. У Франкфурту, Лондону, Паризу, Бечу и Напуљу многе ране ротшилдске банкарске куће налазе се управо у таквим зградама. Према званичној легенди, породица их је наручила, купила и изградила. Међутим, архитектонске карактеристике, како неки истраживачи кажу, упорно указују да су зграде постојале пре него што су Ротшилди дошли у градове у којима су касније отворили своје највеће банкарске куће. Они нису градили царство, уселили су се у оно које је већ постојало.

У суштини, то су биле установе другачије врсте. Издавали су стандардне тапије обезбеђене физичком робом- златом, сребром, житом и другим материјалним вредностима. Одржавали су систем везе који је омогућавао пренос материјала хиљадама километара за само неколико дана. Радили су на основу међусобног поверења између кућа, протокола провере и правила за решавање спорова. И најважнија разлика у односу на нове банке јесте да камата није постојала. Татаријски модел заснивао се на провизијама за пренос и складиштење, на наплати за проверу докумената, али без камати и зеленаштва. То је била практична заштита система од будуће катастрофе. Камата је извлачење вредности без стварања, је механизам који неизбежно концентрише богатство код банкара.

Мрежа је имала своју управу, ова група се звала “чувари”. Наследнички слој који је од рођења обучаван да управља вредностима, преноси их и поштује протоколе. Остајали су неутрални у политичким сукобима и равноправно су сарађивали са свим земљама. Не као државна структура, већ као вандржавна мрежа. Чувари се не појављују као обични трговци, већ као наследна класа, људи који су од детињства обучавани за управљање вредностима, радећи са протоколима и неутралношћу. Њихова снага лежи у њиховој невидљивости и стабилности. Нису били власт суверена, али суверени су морали да рачунају са њиховом мрежом јер је трговина пролазила кроз њу. А затим, између 1760. и 1815. године, нестају. Нестали су у једном лратком раздобљу, никакав преображај или еволуција.

Татаријски систем био је структуиран другачије од онога што данас називамо банкама. Није имао један контролни центар и није био потчињен једној установи која би могла да диктира услове државама. Уместо тога, постојале су десетине и стотине независних “кућа вредности” повезаних не хијерархијом и вертикалном влашћу, већ протоколима, правилима провере, потврдама размене и решавањем спорова. То је био извор њене снаге. Мрежа је радила као један механизам, али није имала једног вођу који би могао бити уклоњен. Свака кућа је деловала као депозит и клириншка кућа. Људи су тамо могли положити драгоцености: злато, сребро, жито и друге робе које су имале физичку, опипљиву вредност. Заузврат су добијали тапије: не обећања будућих плаћања или менице, већ документе обезбеђене одређеним подлогама. Ови сертификати могли су бити пренети на другу особу, промењени, размењени, представљени у другом граду и замењени за слично подобно, јер су друге куће признавале протокол и веровале потврдама мреже. А сва положена роба се чувала у дубоким подземним подрумима.

Људи који су створили стари систем чинило се да су разумели суштину сложених камата и успоставили су правила тако да она не може да постане машина за концентрацију богатства. Уместо камата примењиване су накнаде везане за услугу. Комисија за пренос, за сам чин обраде и потврде. Накнаде за складиштење, безбедност и одржавање складишта вредности. Накнаде за проверу докумената, за гарантовање изворности и усаглашености са протоколом. Кључна тачка- ове накнаде су ограничене. Оне су пропорционалне уложеном труду и не расту до бескраја током времена јер не зависе од чекања. Систем је остваривао приход од својих услуга, али није претворио само време у извор зараде.

Успон нових банкара

Као што већ рекох, 1743. године у Франкфурту на Мајни рођен је Мајер Амшел Ротшилд. До тренутка његове смрти његова породица је већ управљала највећу банкарску мрежу у Европи. Званична биографија звучи као класичан мит о генију који се сам изградио. Сиромашни јеврејски трговац који се уздигао до славе захваљујући свом дару, досетљивости и добром осећају за тренутак. Али документи, управо они који се појављују у фрагментима и брзо нестају, приказују другачију слику. Према овим материјалима, Ротшилд није изградио банкарски систем од нуле. Преузео је оно што је већ постојало. Мрежу која се протезала од Европе до Азије. Мрежу са уредима на местима где, према званичној верзији, још није могао да постоји развијен финансијски систем.

Када су Ротшилди почели да се уздижу, прва ствар коју су променили у наслеђеној структури било је увођење камате на дугове. Оно што данас сматрамо сржју банкарства, у овој верзији није природна еволуција, већ насилна замена начела. “Преузимање” почиње још шездесетих година 18. века. Мајер Амшел Ротшилд, званично трговац новцем и антиквитетима, наводно је добио приступ документима који описују стару мрежу. Обично пише да је банкарство научио кроз своје везе и рад са утицајним породицама. Али није то била обука, већ откривање спремне инфраструктуре и њено заузимање. Обично банкарска царства расту полако, капитал се ствара, поверење се гради, а уреди се отварају једна за другом. Овде је, међутим, дошло до скоро тренутног ширења по Европи у оквиру једног поколења.

Постојала је приватна преписка која је, према опису, накратко појавила на аукцији 1923. године, а затим нестала код анонимног купца. Садржина се своди на једноставну идеју- стари систем није у потпуности уништен, његове зграде и даље стоје, складишта су пуна, па нема потребе градити нешто ново, већ заузети оно што већ постоји. Породице које су тим управљале су уклоњене, а инфраструктура добила нове власнике. Ако је ово тачно, онда постаје јасније оно што је дуго изгледало као загонетка чак и у оквирима званичне историје а то је како су Ротшилди тако брзо проширили своју мрежу по Европи? За само једно поколење добили су велике куће у пет великих градова одједном- Франкфурту, Лондону, Паризу, Бечу и Напуљу а чије би изградње из темеља трајала деценијама.

Шта им се догодило са горе поменутим чуварима нема одређеног одговора нема јасног одговора. Њиховим нестанком мењају се и начела рада, сада постоји централизација, систем који може да диктира услове чак и владама. Ако је стара мрежа служила трговини и стабилности, олакшавала размену, одржавала равнотежу и није вукла земље у дужничку замку, нови модел који ју је заменио почео је да служи само себи. Почео је да акумулира моћ и претвара владе у зависне дужнике. Разлика је веома јасна- децентрализација наспрам централизације. Татаријска мрежа је хоризонтална. Куће су аутономне, послују независно, али признају заједничка правила. Систем Ротшилда је вертикалан и усклађен. Пет кључних кућа не такмиче се, већ делују као један породични механизам. Где стара структура није дозвољавала једном чвору да командује осталима, нова ствара блок од неколико центара који делују као јединствени фронт.

Ту моћ постаје невиђена. Особа који уђе у сукоб са једном кућом одмах се суочава са сукобом са свим њима. Држава која не измири своје обавезе губи приступ кредитима свуда. Земља која угрожава интересе мреже не трпи неуспех тржишта, већ усклађени финансијски напад. То је нов преображај мреже у средство насилног управљања. Ротшилди нису измислили принципе нити изградили темеље, они су добили приступ темељима и променили правила- заменили су комисиони модел за модел заснован на дугу и децентрализовану мрежу за координисани породични круг.

Каматне стопе постају наметнути механизам. А ако је мрежа некада могла да функционише без бескрајног нагомилавања дугова, онда је то било опасно за оне који су желели да владају кроз зависност. Са сменом система се улази у раздобље нових ратова у Европи. Стари систем био заснован на правилима, а не на владарима. Куће вредности биле су аутономне, повезане заједничким протоколима и стога нису могле постати оружје једне породице или једне државе. Међутим, да би се таква мрежа претворила у алат за управљање, није било потребно градити нову инфраструктуру, већ учинити две ствари. Окупирати кључне чворове и променити значење саме кредитне операције. Тако се у потрази појављује механизам главне прекретнице- камата. Стари модел је забрањивао зеленаштво на основу тога што камата неизбежно води концентровању богатства. Нови модел чини камату основом система.

Ратови

Од тада систем више не ради за трговину и размену, већ за банкаре. Дуг расте сам по себи, што значи да расте и моћ оних који издају тај дуг. Али све то није довољно, ратови дају неслућене могућности за зараду. Наполеонове кампање од 1803. до 1815. године постале су савршено прикриће за коначни преображај. Европа је била обузета сукобом, а државама је хитно требало новца за војске, снабдевање, савезнике и обавештајне податке. У таквој ситуацији, владе нису имале времена да постављају непотребна питања, новац им је био хитно потребан.

Породица Ротшилд се не ограничава на улогу повериоца већ она захтева и контролу. Контрола над политикама централних банака, над тржиштем државних обвезница, над златним резервама, над самим каналима новчаних токова. До Наполеоновог пада, Ротшилди се представљају не само као финансијери, већ као структура способна да диктира правила онима који формално командују војскама и потписују споразуме. И управо у том периоду нестали су последњи трагови бивших чувара система. Чувари су постепено нестали као класа без наследника.

Све њихово је било заплењено.. Њихове зграде су заузели нови власници, а њихови протоколи замењени процедурама нове мреже. Подруми старог система наводно су садржали огромне резерве злата и сребра. Ове резерве су биле обезбеђене тапијама које су издавали домови вредности. Другим речима, систем је могао да функционише одрживо управо зато што је иза документа стајала физичка вредност. Преласком власништва на Ротшилде они преузимају и резерве. Злато које се појавило у породичним трезорима након 1815. године делује превелико да би се могло објаснити обичном трговином, провизијама или чак веома успешним пословима. Ротшилди нису акумулирали свој почетни капитал. Они су га присвојили заједно са инфраструктуром, а затим преписали историју да би изгледало као природан раст.

Као исход тога, финансијски систем који је радио вековима претворен је у нешто потпуно супротно по духу у року од једног поколења. И у овој новој архитектури моћ је концентрисана не у једној државној институцији, већ у породичном кругу који стоји изнад политичких циклуса и промена режима. Следеће је зависност држава. Када се финансирањем рата, а затим и обнове, веже за каматни дуг, држава се нађе у механизму из којег је тешко побећи. Мора да се задужује да би преживела, опоравила, да би отплатила претходне зајмове. И што је камата виша и што циклус дуже траје, дужничка омча се све више затеже око економије. Нови банкарски систем ствара зависност. Неки истраживачи указују да је одбијање Линколна да се задужи код Ротшилда у ствари главни разлог за атентат на њега.

Рана историја и обележја

Ранија историја породице Ротшилд је врло лоше документована. Плоче и датуми на здањима које они имају су много старији и постоје и пре него што су се они појавили. Чак ни симболика коју користе није њихова. Познати црвени штит, породица “Штит”, званично се сматра знаком породице Ротшилд. Кажу да је црвени штит висио на кући у гетоу и да отуд потиче то име. Али сличан симбол се налазио на зградама широм Европе и Азије, као и на објектима које су старије од франкфуртског гета. Црвени штит није био случајан породични симбол, већ ознака власништва над старим банкама, једна врста општег знака мреже. Ротшилдови нису смислили овај симбол.

Следећи симбол је пет стрела на грбу. Званично објашњење је добро познато – пет синова, пет браће, породично јединство. Тај симбол пет стрела настао раније и да је наводно био знак пентархије, савета пет, који је владао старом мрежом широм региона. Пет центара, пет кућа, пет линија власти, координисаних заједничким правилима. Ротшилдова структура просто понавља овај модел. Пет градова, пет кључних кућа, усклађен рад. Они нису измислили шему, већ су је преузели.

У породици Ротшилд, вековима су се браћа унутар клана и између рођака међусобно женили како би сачували богатство и чистоћу породичног стабла. Званично се то објашњава прагматизмом и безбедношћу, али у алтернативној верзији то се поклопа са праксама Чувара, као да се способност рада са протоколима, одржавања поверења на даљину и управљања вредностима сматрала наследном и захтевала затворено окружење. Нова мрежа је наследила симболе, структуру па и неке навике.

Централне банке

Кроз централне банке, ратове, напуштање златног стандарда, а затим и прелазак на дигиталну контролу постоји свет данас. Појава централних банака у овој причи је последица исте архитектуре моћи. Та нова мрежа је координисана, породична и заснована на интересима. Институционализација контроле над издавањем новца, сакривена иза државних симбола. Лични интереси скривени иза јавног интереса, право да се ствара валута и позајмљује држави, камата на новац која у суштини настаје као рачуноводствени запис.

Зависност од дуга постаје трајно стање. Нација живи у дугу као стандард. Са те тачке гледишта, савремени финансијски систем престаје да буде тржиште и постаје контролисани круг. Државе су приморане да се задужују како би као нешто радиле. Порези се користе за отплату камата. А богатство које ствара рад полако тече ка онима који управљају кредитима и издавањем новца. Ратови су постали савршен покретач овог модела. Од 19. века, готово сваки велики сукоб може да се уклопи у исти образац. Обе стране добијају средства, а победник отплаћује дугове са каматом. Губитник отплаћује дугове кроз ратне одштете, изградњу и поправке. Банкарска мрежа зарађује без обзира на исход.

У старом татаријском систему то је било забрањено. Била је потребна неутралност, а финансирање разарања сматрало се кршењем мрежних правила. Нови систем укида забрану, и рат постаје најисплативији посао јер покреће бескрајан циклус “позајмљивање стреле”, “уништавање стреле”, “обнављање стреле”, “нови зајам”. Затим следи злато и стандард. У раним фазама, нови модел задржава привид робне подлоге, али користи злато не као поштен темељ вредности, већ као полугу контроле. Ко контролише златне резерве, контролише вредност новца и приступ ликвидности. У овој верзији, то више није слободна тржишна економија, већ финансијски рат. Златом се ствара зависност држава од одлука уског круга.

Прекретница настаје напуштањем стварне колатерале. Прелазак на замишљени новац, на валуту која није обезбеђена физичким добрима, уклања последње ограничење у издавању. Сада је могуће створити готово неограничену количину новца, издати га уз камату и заузврат примити стварне робе, имовину и људски рад за оно што је настало уписом у регистар (рече ми један сељак пре неку годину- за 0.3 долара одштампају новчаницу од сто долара и њоме купи сто кила вишње код нас). У логици приче, ово је коначно овладавање свим. Када се вредност коначно одвоји од производње, све што се произведе неизбежно иде онима који надзиру издавање. Завршни чин јесте дигитализација новца и дигиталне валуте централних банака (CBDC). Овде главни нагласак није на практичности, већ на надзору. Дигитални новац се може пратити, програмирати и ограничити. Рачуни се могу тренутно замрзнути. Новцу се може дати рок трајања, приморавајући људе да га потроше.

Могуће је блокирати одређене куповине за одређене људе, и тада новчана моћ прелази из утицаја у непосредну управу понашања. Стари татаријски систем изгледа као антитеза у овом контрасту. Опипљиве тапије, документи на доносиоца, приватност трансакција, лична контрола. Нови систем иде у супротном правцу. Од злата до папира, од папира до дигиталног, од дигиталног до програмираног новчаника, где слобода размене постаје условљена. Они који су покушали да изазову банкарски монопол суочили су се са истом судбином…

Мрежа штити себе. Ниједан владар није изнад регистра. Ниједан престо није важнији од приступа. Тренутно породица Ротшилд и даље учествује у глобалним финансијама, иако су њене директне имовине скривене иза структура фондова, корпорација и трастова. Процене њиховог богатства варирају, тачни износи наводно нису познати, а сама анонимност представља део стратегије. Али главна ствар није износ или презиме, већ механизам. Централне банке, каматни дуг, стални државни дуг, концентрација богатства на врху — све то наставља да ради онако како је било предвиђено након замене старог система.

Закључак?

Колико је успешна ова миленијумска банкарска превара сведоче и разне бајке које се шире о Татарији. Прво је називају Тартаријом, јер су тако на западу на картама уписали њихово име (заборављајући како они воле да покрштавају). Заборавља се да је то било ништа друго него астраханско и сибирско царство које је Русија уништила у 18. веку а докусурили их Ротшилди. Гура се прича о неким ванвременским технологијала којеТатарија никад није имала. И тиме се скрива стварна историја. Они су били одлични трговци а имали су и северни пут где су ишли бродови са робом (Русија од пре неку годину разматра обнављање тог пута са разним местима који су били ту). Гура се упорно прича о пшотопу и да су зато и спратови на неким зградама под земљом. Когура све те приче не радуи ништа друго него помаже да се скрије једна стварна историја.

Све то да би се одржао нови банкарски систем и заборавио на стари. Стари је радио превише добро и није дозвољавао концентрацију власти. Зграде и даље стоје, архиви и даље крију тајне. Делови докумената испливавају на површину и нестају, што значи да истрага није завршена. Некада постојао други модел који је уништен. Тренутни је изграђен на његовим рушевинама. Али ако је нешто некада било изграђено, може се поново изградити, ако схватимо шта је тачно украдено и како. Прича се ту завршава, али питање остаје. Хоћемо ли заувек остати у дужничком ропству? Да не помињем инфлацију која је постала синоним за универзални неправедни порез. Ту је важно да се држави придода њена важна улога- заштитна. Да штити своје становништво. О томе говори и кензијанкса школа где помињу неправедни распоред средстава а чист пример тога је да је једна петина свог ископаног злата у енглеским банкама. Чињеница да техничке науке неупоредиво брже напредују од друштвених доводи друштво у нови варваризам.