Авијација ми је у крви од малена. Просто волим те летеће машине. Али осим да пилотирам једрилицом “Бланик”, даље нисам могао. Макетарство ми је представљало велику радост. Када сам почео да се занимам за исто, у тадашњој СФРЈ је једва имало нечега, понекад негде налете макете али без лепка, прибора, боје, дословно ништа. Литературе још мање. Тада није било много часописа, знао сам за три макетарска и када сам мало стасао са знањем, жеља ми је била да радим стално за неки од њих.
То је прва макета авиона коју сам успешно објавио у часопису
Почетком деведесетих сам се претплатио на тада чувени часопис Скејл Еркрафт Моделинг. Носио је брдо дивних података а моја омиљена рубрика је била она коју је водио британски истраживач Јан Хантли. Доносио је невероватне податке а највише су ме радовале оне о бојама. И као што рекох, имао сам жељу да кренем и радим ту. Али како упасти ту? Моје вештине нису биле изнад вештина већ постојећих аутора, не видим зашто би мене прихватили. Ја сам имао жељу да се моји чланци мало разликују. Желео сам да урадим спој историје и макетарства, да осим рада на макети ту буду и архивске фотографије, технички цртежи ако затребају и илустрације. И коначно дођем до најновијег налаза руских истраживача- немачки чувени ловац Фоке Вулф 190Д у служби СССР. Невероватни подаци, лепе фотографије и како рече један мој покојни пријатељ Ерик Ларгер- нова непозната шема бојења.
И то је то- набавим макету, био је то Академи, набавим додатне ознаке СССР и кренем да радим. Урадим све, од макете, историјског чланка, илустрације. Јавим се уреднику часописа и њему се свиди замисао, хоће да види материјал. Пошаљем ја поштом (интернет је био слаб да се шаљу толики мегабајти) нарезан компакт диск са материјалом. И време пролази. Дуго времена пролази док на крају сазнам да је чланак објављен. Јавим се уреднику и питам зашто нисам обавештен о томе. Нисам добио ни примерак часописа са мојим радом а ни новац. Уредник се извлачио на неке системске техничке грешке али и даље је избегавао савку причу на тему слања примерка часописа и исплате.
Али много пре тога…
Ово горе је била година 2006., али много раније, средина деведесетих сам исто тако пробао да урадим са једним другим типом авиона и исти часопис САМ. Радна замисао је била иста- макета авиона, уз њу иде и историјски чланак и цртежи. Пошаљем ја то из Крушевца, добијем одговор из Енглеске да је стигло али нема материјала који треба бити унутра. И врате ми материјал који су они добили. Стварно, није било унутра филмова са фотографијама а ни техничког цртежа у растеру где је приказана једна шема бојења. Тада нисам знао да радим дигиталне илустрације авиона.
Уз мој први чланак је било и неколико илустрација авиона, ово је једна од њих
Мени су просто у пошти отворили писмо и покупили све битно а то је одрадила екипа љубитеља авијације. Касније сам то сазнао. Просто ништа од мене или за мене није могло да прође. Кад сам одрадио једна историјски чланак за један француски часопис, новац никада није стигао. Осим тога све податке и фотографије које бих некима показивао су касније приказивали као своје а мене називали преварантом. Због целе те ситуације ја сам морао да напустим Крушевац. Касније из другог места и државе сам сазнао из писма француског уредника да су ми три пута слали чек и да се писмо са исплатом увек њима враћало. Тек одлазак из Крушевца ми је помогао да станем на ноге али само делимично јер је настављен прогон и минирање иза леђа. Љубитељи авијације у Србији су највећи постојећи шљам, нигде нисам видео толико злобних и подмуклих људи као што су они. Ови већ поменути се нису зауставили, наставили су подривање и временом су сву макетарску јавност Србије па и бивше СФРЈ, окренули против мене. То ће кад тад морати да дође на наплату.
Наставак…
Нема наставка. Некако сам и радио до ковида а од ковида се десио некако суноврат. Многи часописи за које сам радио су се погасили а многе драге особе умрле прерано у том раздобљу. На жалост ти који мрзе све и сматрају да се свет окреће око њих су и даље живи. Надам се да су живи да би им се прописно наплатило све што су учинили. И даље волим авијацију а хоћу ли се икада више вратити у часописе, велико је питање. Бар иза мене остаје брдо објављених чланака од макетарских па до историјских (а има и референтних, као што је ова Дора) а почетак је управо овај чланак о немачком ловцу у совјетским бојама.
И на неки начин сам обележио светог Илију, заштитника ваздухопловаца Краљевине Југославије.