Цвеће у тами

Има већ нешто јаче од годину дана како сам се једног јутра пробудио са изузетном јаком поруком која је била присутна- производња мртвачких сандука! То је то, управо права ствар за времена која иду. И раније сам тако имао те осећаје и кад год сам их послушао, било је одлично, никад грешка. И сам наш велики научник Никола Тесла је говорио да осећај (интуиција) надмашује све остало. Како је почетак године у Србији тежак по питању новца, мало сам мућкао главом где сабрати новац за почетак и сетим се да наши дају неке бесповратне кредите за отпочињање сопственог посла. Нађем ја на сајту и стварно је тако. Обрадујем се ја свему томе и одлучим да посетим једну од агенција која ради на томе.

Цвеће у тами

Цвеће у тами

Одем, попричам се и као кец на десетку- идуће недеље праве семинар (или како се већ то зове) на тему покретања свог предузећа или занатске радионице у мом случају. У међувремену ја скупим сву документацију на ту тему, има предивних ствари на Интернету, само ако си вредан и хоћеш да радиш. Чак и раскопан део у дворишту где ће бити радионица. Издвојен мало од града, природа, моћи ћу себе да држим на лепом и безбедном месту и лагано радим. И сам се посао исплати, по питању уложеног материјала и рада, од дрвених производа се највише исплати и што је најважније, муштерије се не жале.

Буду два семинара, један од те агенције, други од завода за запошљавање у Крушевцу. О предавачима све речи хвале, јако љубазни и стручни. Али оно што се тражи од нас је мало и без везе по многим стварима. Добије се ту неки документ који се попуни и ту треба да се изуклапају неке бројке, неки односи. Шта ми нема логике је да ако треба да добијемо по двеста хиљада динара као бесповратна средства, ми морамо да имамо минимум толико да би имали тамо неки збир… ја да имам материјал и опрему у том износу, не бих тражио ништа од државе. То ми је уједно био први и последњи пут да тражим нешто од државе. Сад иду ту и неке ставке приликом попуњавања, рецимо зашто мислимо да би били конкуретнији од других? Па не мислим, ту су уходане шеме, имају ти произвођачи везе и везице свугде, човек се и не охлади после смрти а већ је спакован у сандук, јер има дојаву. Глупо ми било да кажем ‘а шта ако избије нека епидемија или психотронски напад, како ће то моја конкуренција да издржи?’. Не би мој осећај тек тако казао да баш ја радим сандуке…

Цвеће у тами

Цвеће у тами

Предам ја све то кад дошло време конкурса и не прођем. Од сто педесет места колико је било, ја сам био негде на двеста педесет и неком. Ни сам нисам знао дал да жалим у том тренутку или не. Добијеш двеста хиљада динара и на порезе ти оде сто осамдесет хиљада динара, једва да ти остане нешто. Малте не унапред осуђен да једва можеш да успеш. Али горак укус даје чињеница да кад неки странац дође, он добије без икаквих мука десет хиљада еура по особи коју запошљава, често не даје плату и на крају угаси то предузеће! Дивна подршка непријатељима наше земље. А нешто касније, неки духовник из наше окупаторске владе је смислио да ови мигранти добијају бесповратно милион динара да би почели посао овде!! Пет пута више него ми!! Језив осећај да си нико и ништа у земљи где су ти сви корени и за коју су многи у твојој породици и оставили животе борећи се.

Али у најтамнијој тами сија неко цвеће наде и среће. Као и сваки нормалан Србин, причам ја са свима какве су то све трзавице, поготово око неких умоболија. Једна од њих је да када добијемо тај новац (као што нисам), онда ми региструјемо то своје а да би нам на рачун легле паре, треба нам жиранти!! Пази малоумље, шта ће ми жирант ако су већ средства бесповратна, у документацији има приложена и моја имовина (могу да заплене ако желе)… и жалим се ја тако једној доброј другарици кад она рече- па ми ћемо ти бити жиранти! Ја онако у тренутку остадох без речи, мајка троје деце, она и њен муж раде тешко да све испокривају (никад нисам ни мислио да их питам) и она хоће да помогне. До пуне снаге дође мој став који понављам годинама да су људи највеће богатство и капитал. У то време се и виђао са неким старим друштвом и исто им причам шта ће ми сви ти папири (видели у ранцу) и један рече да кад буде дошло до регистрације, да ће ми за радионицу урадити бесплатно неки план за спасавање или како већ беше, нешто везано за сигурност и заштиту, о чему ја појма нисам имао а то свака радионица мора да има, нека врста атеста. Бесплатно да уради а он сам нема никакав посао, због свог правдољубља плаћа велики цех, између осталог не може да има нормалан редован посао. И само да ти тако нешто испуни срце радошћу и топлином.

Цвеће у тами

Цвеће у тами

Касније сам диго руке од свега, дословно напустио све. Али радост је велика у души јер има дивних душа ту око нас, које ми често не видимо. А мртвачки сандуци…. требаће, баш ће требати. Добар посао, ко буде могао да га ради наравно.

Срећко Брадић

Поновљен текст од 23. јануара 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *