Напад на саговорника, прећуткивање и скретање са теме разговора је омиљени аргумент, тачније, псеудоаргумент, полемичара који је остао без икаквих аргумената. Кад неко не може или не зна побити аргументима тврдњу с којом се не слаже, покушава је оборити тврдњом како је онај који је износи ‘познати лажв’, ‘будала’, припадник неподобне групе, вере итд. У таквом ћемо случају рећи да се користи argumentum ad hominem (аргумент против човека). Argumentum ad hominem у својој погрдној варијанти састоји се у томе да се не расправља о спорној тврдњи, него се покушава срозати особа који је ту тврдњу поставио.

Псеудоаргумент

У својо расправи Еристичка дијалектика, Шопенхауер каже: ‘Кад приметимо да је противник надмоћан и да нећемо бити у праву, треба прећи на ниво личног, вређати, бити груб. Интимизирање се састоји у томе да се са предмета спора (јер ту смо већ изгубили), пређе на оног с којим се препиремо и да се некако нападне његова личност.’

Срећко Брадић

Поновљен текст од 22. јануара 2020