Прича о Цеци

‘Ћао, како си?’

Беше прва порука од ње на једној друштвеној мрежи. Одем ја на њен профил, видим, Свитлана, Черкаси, Украина, 30 година… чек бре, како то на српском да се јавиш. Одговорим ја њој и она сва радосна наставља да пише. Ето воли Србију, има сестру тамо, нема среће у животу и хоће да се уда, да има срећан брак. Иди бре, стани мало кочи… са нашом будеш по неколко година, изилазиш свако вече у исти бирцуз, не зна шта ће попие и нема појма ел оће се уда а ова већ у пар порука те разоружа, ко је шта је и шта оће. Беше то лето 2016. године.

Цеца срећна док шетамо градом

Цеца срећна док шетамо градом

У ствари прича о Цеци почиње у лето 2012. године. Сломљен и уништен, жена узме дете у колица, као ће се прошета и више је не видим. Зовем полицију кажем да сумњам да је опет њена породица присилно отела жену и дете, глас из станице са друге стране на чистом херцеговачком (логичан нагласак за београд) каже- земљаче, мору они одвест твоју жену и дијете’…’… некако се саставим крај са крајем, мене притисну неки моји мили и драги да одем до њих у госте у Сплит. Ај, покупим се ја и одем, шта ћу, полудећу у кући сам.

Цеца

Цеца

И тако, иду дани тамо на мору, моји домаћини према мени што могу бољи, као према најрођенијем ( а први пут се видимо у животу) и тако прошетамо једном, седнемо на пивце и крене мени да прича мој домаћин Нено, прича о жени из Сплита, Украинка, која је ту удата за њиховог сплићанина. И каже брак као из снова, дивна жена и кад јој муж оде негде, она никог не прима у кућу, само његову мајку. Друге љубазно дочека на вратима, кратко објасни да муж није ту и затвори врата.

Рече ми Нено које су муке са њиховим женама а и ја се сети многих наших мука као и управо тада објављене статистике да 30% деце у Србији није од венчаног супруга већ тамо негде са стране. Аааауууу!!! Па зар има такав рај на земљи, да имаш жену коју можеш да волиш свим срцем, и да ти буде верна и одана? Врнем се ја после неко време и почнем да чукам по Интернету да видим шта и како на тему Украине и жена тамо. подаци од до… од све оне курве, сад ће те одеру за паре, па до најбоље најдивније… налетим ја и на озбиљније сајтове, са озбиљним подацима, и схватим, то је то…

Цеца

Цеца

Штрока од бивше, наравно крене са кукњаву, врљи поруке из све снаге, њен отац је бије, бије дете, немају шта да једу, њена мајка оваква и онаква… кукувија да се врне. Јесен 2012. Ја таман ускочио у колосек са Украинкама, другарска преписка али из тога схватим која је разлика између њих и наших. Ајд, буде како буде, врне се ова са дететом , после неког времена опет је њени навуку да се врне, па се врне мени и коначно Богу хвала почетком 2015., оде у три лепе материне из мог живота. Шта ми све тршимо због деце… нема везе. Решим ја да се вратим у оно што сам кренуо неку годину раније.

Цецина честитка за Славу

Цецина честитка за Славу

Кажем вам, Украинка, Рускиња, већ у пар порука каже шта хоће и ви имате одмах у виду да ту нема зезања. Да се вратим горе на увод, наставим ја преписку са Цецом (знала је Свитлана да је њен надимак у Србији Цеца) и кажем да ми јако прија и да желим познанство, да се једноставно видимо. Одговара она сва срећна и каже да је захвална што сам њу одабрао упркос разлици у годинама. Шамарчина за мене…

Цеца на излету

Цеца на излету

Питам ја, како то мисли? Она каже да је за њу разлика од 20 година велика част, да неко од 50 година хоће да је разматра за озбиљну везу и брак и да са њом проведе живот. Каже она, није мала ствар кад неко сва своја животна сазнања и искуства хоће теби да посвети, да те води кроз живот, чува и негује. Ма иди… код нас ти прво кажу да си педофил, да си овакав и онакав, врље ти неке наручене студије де ако узмеш млађу за жену има думреш у року од неколико минута. А пизде ћутале као курве што друг Тито имао Јованку за жену која је била млађа од њега 31 годину, он имо шесет година кда узо њу за жену. А мени јеђу гомна… стока једна…

Плажа

Плажа

Ај ја лагано за Украину. Нема никаке везе, нас дели практично Угарска, или бугарска, ако ће идете преко море, трајект једном недељно иде из варне за Одессу. Има и аутобуси из Чешке… Чују моји мили и драги Славјани и Славјанке да ћу идем тамо и кукање и лелекање- ки да ће ми неки откине главу тамо. Стварно, написанија су била да помислиш да те тамо чекају ловци на љуцке главе. Кренем ја, дођем тамо на границу, улази Украинка полицајац, има четр банке, лепа ко Сунце мило, дасе појави на корзу у Крушевац, дасе покупе ове наше клинке ида рипе у Мораву дасе отрују! Ај шта је лепа, него љубазна да не може бити боље. Ја се рацепио ки пола тикве у четерес ари, не могу да скријем задовољство што је пријем на граници тако леп. Нема везе, прођемо царину, торбе нису ни гледали, дођем ја у Киев, тамо треба Цеца да чека. У ствари, станица није мала. Не видим Цецу. Ал препознам једну младу Украинку из аутобуса, стоји ту, и она чека неког, и на енглеском јој објасним да треба се нађем са будућом и не знам како да је зовем, имам број. Она извади њен мобилни, даде ми га, ја кажем дај зови ти… зове она, јави се моја, и ето ње за пар минута. Кренемо ми даље а ова девојка што помогла сва срећна. Ех да, да не заборавим- стајемо ми тако у разне градове, Лвов, Луцк, Житомир… гледам ја људи испраћају своје, иду бре ту негде, не иду на клање, а они плачу! Ја се не могу сетим кад сам задњи пут видео да неко плаче за неког код нас, ајд кад је испраћај у војску ал ово је свакодневна ситуација. И кажу они пропали??? Очували душу још увек, ми смо пукли…

Локални парк

Локални парк

Њени ме дочекају ки Цара. Све лепо и фино, одемо ми у други стан, да будемо насамо. Нема ништа да се једе, дам ја њој паре, није било то нешто пара, по тадашњем курсу неких дваес Еро, она купи све најбоље, нека екстра кобасица (као наша чајна), врло леп сир, нешто за пиће, јаја, хлеб… четр дана смо за те паре имали екстра доручак и наравно и нешто за ручак. Узела она слободно тих дана, није радила. А ко из инат, било некако килаво време, кишно често. И кажем ја, да идемо мало да прошетамо, каже она да кишобран остао код куће. Па добро, има ли неки други, она каже нема, један једини а треба њеној мајци за посао. Добро, идемо ми до пијаце, тамо да узмемо кишобран и после да убијемо некако време. И тамо обилазимо радње, видим ја један добар кишобран, она неће ни да чује, каже скуп је. А разлика у цени једва 1,5€ кад се прерачуна и укупно кшта смешно. Није кинески, њихова производња и одличан квалитет. Натежемо се ми и свати продавачица колко има сати и лепо објасни Цеци да за ту малу разлику у цени, има много бољи квалитет. Купимо га коначно, изађемо у шетњу, она сија од среће… то је прва слика гор. Дакле нисам ни 48 сати у Украини а шлогиран скроз, схватим да сам са нашим сјебао три деценије живота. Ова скромна, економична, одлично и брзо спрема, увек насмејана… Богу хвала да коначно изађем из тог животног мрака, где сам био зомбиран од наших, нашим правилима. Немој да вам причам каква је у постељи, са нашом која је била млађа од ње, једва сам имао жељу и вољу за два пут недељном а са Цецом бар три пута дневно. Оне желе да усреће мушкарца, тако су васпитане.

Цеца и мезимац њене другарице

Цеца и мезимац њене другарице

Једном приликом шетамо и рече она да понела нешто да плати. А ја знам из једне групе, коју воде особе удате са Славјанкама (Рускиње, Белорускиње, Украинке…), да оне воле да их муж чува, то значи да им плате рачуне. Знам ја то и онако из зезања питам ову моју- па јел ти мислиш да ја то треба да платим? Наравно каже она. А рачун смејурија, неки 100 гривни, тад то било четр €, нешто око комуналија. Наравно, платим ја, јер већ са собом водим своју будућу. Иде тако време и ај ја треба кренем назад. Са мало пара тако лепо проведено време тамо и упознао потпуно нови свет, нешто што нема ни у бајци. Вече пред пут, она сва бесна покушава да се исприча са неким преко мобилног. Објасни она да је нека глупача па никако да се разумеју. Коначно она од ње сазна нешто и после тога зове други број. Исприча се. И каже мени, аутобус има у четири ујутро, да не би ишли на други крај града, звала је возача аутобуса и питала јел може да дође у наш крај и покупи нас. Рече човек да може…. Ааа?? Молим? На којој сам ја планети? И рече она мора се будимо ујутро у три да се спремимо… ај, добро кад мора.

У начелу Украинке су мало прсатије, тако и Цеца

У начелу Украинке су мало прсатије, тако и Цеца

Буди ме неко. Видим ја њено срећно и насмејано лице. Каже три и петаест је, треба да устанем. Дакле дала ми форе 15 минута. Она устала и спремала доручак за то време. Умијем се, све постављено. Ја њу лаганим покретом руке зовем, и нудим да седне, приносим столицу и помажем да удобно седне. Да знате, док сте живи, Украинки има да привлачите столицу, придржавате одећу да се обуче и отварате и затвате врата. То је цена да имате Краљицу. Али ако хоћете да будете Краљ… може да будете и говнар али вам онда не треба Рускаја, Белорускаја, Украинка…

Жарка љубав која спаја...

Жарка љубав која спаја…

Завршимо доручак. Скува нам по кафу. Опере све судове. Нашминка се. Насмејана и срећна стоји у предсобљу (десет до четири)… оно горе ако сте прочитали- додавање јакне, отварање врата… она их закључала. Одемо доле до станице, близу зграде де смо били. Киша не попушћа, пада ли пада. Пита ме она јел не смета да пришали цигарету…. ај да не причам даље, само размишљам де сам био и са ким три деценије. У неко доба звони јој телефона. Која бре будала у ово глуво доба… кад оно возач, каже да због кише мора да пажљиво вози па се извињава што ће касни. Ма иди бре, код нас би те ипцовао што гоћ може што он касни. Нема везе, то сурово кашњење је било пет минута. Лаганица вожња, стигосмо до Кијева. Тамо се мајасмо по станици, тек тако, мени је за пут Цеца све спремила, имам и да поједем и да попијем. Ех то за јело и пиће је тек прича. Неколико дана раније, каже она да нас звала њена сестра и зет у госте. Неко село близу Черкасија. И ај каже она, да купимо нешто да однесемо, нешто за шашљике (нека врста роштиља ал не мош да приђе нашем роштиљу). Купимо ми добар комад меса и кад смо скигли кући, она место да одмори, одма узе и среди га, исече и разврста. Одемо код њених, дружење врхунски, роштиљање, урољасмо се… врнусмо се кући. Пази ово- она је већ тад одвојила месо мени за пут!! И пред сам пут га је испекла и урадила преукусне сендвиче. Стојимо на станици, и мени остале неке гривне (то је валута у Украини), и ја то њој дам, кажем да са тим немам ништа да радим, боље њој. Каже он зашто ми то дајеш, већ си ми доста дао… пази, доста дао, једва сам потрошио 50€ на све те зезанције тих непуних недељу дана а она каже да сам јој пуно дао!?! Дам јој ја то што остало, једва дваес € имало да се скупи. Плаче. Али како само вешто скрива лице да се то не види. Храбра, срце јој се цепа, држи се Украинка. Каже никада није била тако срећна. Да се видимо што пре… пасош спрема, ваља њој за Србију, будућу домовину.

Цеца док маше, шаље пољупце и скрива сузе на станици у Киеву

Цеца док маше, шаље пољупце и скрива сузе на станици у Киеву

Нисмо могли да останемо заједно, глупи разлози техничке природе. То нам је тешко пало али смо остали одлични пријатељи, виђали се и касније у Украини и била је срећна јер је нисам заборавио. Јадна она мучила се, има дете уз себе, треба зарадити, исхранити, обући, платити стан (изнајмљивала). Радила је у некој државној фирми али је после радила и друге послове, једно време је провела на грађевини. Увече оде на смену, ујутро на други посо, кући дође, спрема, ради, одмори, увече опет грађевина… викенд нема одмора, грађевина. Врати се кући, насмејана, нашминкана, пита како сам, шаље фотографије…

Рад на грађевини није лак али Украинка може то

Рад на грађевини није лак али Украинка може то

И тако. Хвала јој. Помогла ми је да схватим да сам мушкарац и да вредим нешто. Да касније живот усмерим и да данас будем срећан. Да се извучен из матрице у којој сам набијен од малена у Србији. Она је на свим сликама горе али ту има и слика рецимо кад је честитала Славу, трудила се да зна нашу традицију. Али и шарене сличице српско украинске љубави…

Срећко Брадић

Поновљен текст од 6. септембра 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *