Свети Аранђео, је дан који је црква посветила у славу свих анђела и првог међу њима светог архангела Михајла. Анђели, то је грчка реч и значи весник, су духовна бестелесна бића, изражавају Божју промисао, и према хијерархији подељени су у девет рангова или чинова. Анђели се на иконама увек сликају у људском облику као млади људи. Они немају жеља и брига као људи, па вечно остају млади и лепи, а пошто лете где их Бог пошаље, на иконама им се сликају крила. Сваки човек на дан крштења добије свог анђела, који се зове анђео мирни, верни учитељ, чувар душе и тела. Ти анђели чувају живот и здравље и пазе да човек због свог незнања и несмотрености, не направи какву грешку. Највећи међу анђелима су седморица арханђела, међу којима је и Михајло, који има титулу архистратига.
Икона архангела Михајла
На иконама се архангел Михајло представља са крилима, у војводској одежди, као борац са мачем у једној и кантаром у другој руци. Према народном веровању, он у часу смрти узима људску душу. Овај празник установљен је у 4. веку нове ере. Архангел Михајло заштитник је лозе Немањића, и један је од светаца који ужива велико поштовање у нашем народу.
Српска православна црква прославља 21. новембра Сабор архангела Михајла, или у народу Аранђеловдан или свети Аранђео. Празник је у црквеном календару уписан црвеним словом, и увек се обележава 21. новембра по новом календару у спомен на једног од анђела који су се са војском свих анђела успротивили силама зла. По народном веровању, када се свецима додељивали време, арханђел Михајло је добио јесење и зимско време. Говори се да у то време он лута светом обучен у просјака да помогне невољницима и изгрди невернике. По броју свечара, свети Аранђео је на другом месту слава код Срба, иза светог Николе.
Једно народно веровање каже да се према временским условима на овај дан, може одредити каква ће бити година. Каже се, како је време на свети Аранђео, тако ће бити током зиме и пролећа. У неким крајевима Србије овај анђео се слави као заштитник сточара, јер се верује да само он може отерати вукове. Према народној поезији цар Душан је славио светог архангела Михајла, тако што је увек дочекивао госте стојећи док му је анђео стајао на рамену. Једне године, да ли од умора или немара, он се превари па седе а анђео се наљути и одлете. Предање каже да је цар након тога месецима покушавао да се умилостиви архангелу Михајлу.
Икона архангела Михајла
Постоје обичаји и веровања код многих Хришћана који славе архагела Михајла да пошто га сматрају живим свецем, не спрема се жито, што је нетачно. Неопходно је припремити жито за славу јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом. Многа су народна веровања о овом анђелу, каже се да он обилази све болеснике и ако стане код ногу, није добро. А ако је код главе, болесник ће оздравити.
На свети Аранђео или Аранђеловдан, постојали су још неки обичаји, посебно међу сточарима. До почетка 20. века, одржаван је седмодневни пост или аранђеловица, и светковали су га многи којима ово није крсно име. Тако је у околини Бољевца сваки домаћин ради напретка и здравља стоке, секао овога дана посебни обредни хлеб, такозвану “летургију”, а у Горњој Пчињи се на овај дан приносила на жртву најстарија овца у стаду. У неим местима је Аранђеловдан заветни дан, а врећари су га светковали као своју еснафску славу. Слављене крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много тога је промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Срби су славили славу у најславнијим данима своје историје али исто тако у вишевековном робовању под Турцима.