Притисак на Србију

Полиички притисци у међународним односима се обично дешава лично, вербално и директно, без сведока и у четири ока. Кад је неопходно у јавности се покрива саопштењима и политичким фразама без суштинског смисла. У случају Србије у последњих неколико деценија ни политичке фразе нису могле да прикрију драматику притисака који су се дашавали у Дејтону, Рамбујеу, Куманову или Бриселу. У сличној ситуацији је Србија и последњих недеља. Србија, како запад све више сугерише, коначно мора да се изјасни, мора да донесе одлуку на којој је страни. Ово се дешава у контексту рата у источној Европи, америчке дипломате, поручиле су протекле недеље да за Србију постоји само један правац и због тога ми морала озбиљно да размисли о увођењу санкција Русији. Москва је саопштила да неће имати разумевања за државе које траже независност, теже балансираној политици, а иду на компромис са западом. Позиција између чекића и наковња није дуго одржива али свака одлука подразумева нови проблем, политичка неутралност тренутно изгледа немогућа.

Велики пано у Косовској Митровици од пре неку годину

Велики пано у Косовској Митровици од пре неку годину

У дипломатији, када се представници нађу иза кулиса и разговарају четири ока, то је једино право преговарање. Постоји у Савету Безбедности УН на седницама свако каже шта има и прочита, али у суседној сали, где се праве резолуције, ту је право преговарање. Иза кулиса је главно место где се може све и свашта рећи, у смисли исказивања својих интереса, с тим што тамо могу и неке друге ствари да се кажу. Као што је Кисинџер рекао “кад разговараш са неким ти имаш свој интерес и представиш му; али не можеш да кажеш то је мој интерес и довиђења, него мораш да узмеш у обзир и његове интересе, да би сте се сучелили, и нешто нашли”. А то се дешава управо иза кулиса, где нема штампе, јавности. Спољна политика се никада и нигде није водила уз хуку и буку, јер таква политика не може ништа да произведе. Производи се тек кад се седне и кад се озбиљно разговара, па се изађе са аргументима, и онда ту тако може да падне договор. А кад је политика заснована на буци онда свако од своје јавности мора да се чува шта ће да каже. У затвореним разговорима свако може на свој начин да брани своје интересе и онда ако се усагласе, излази се у јавност. У УН чак има и неписано правило- постоји консензус да нема консензуса.

У билатералним односима састанци се пажљиво припремају, да би се избегла нека велика изненађења. На тим састанцима се углавном држе дневног реда али ако постоји неко питање о којима не желе, где све треба између два представника да се договори, обично су то кратки разговори, јер је опасно остати дуже са неким без сведока и записника, и дуги разговори носе опасност да због језика дође до неразумевања, како је ко упамтио и разумео. И ти разговори обично трају пет до десет минута. САД је јако много изгубио последњих година на утицај у свету, због разноразних дешавања а повлачењем из Афганистана је утицало да добије још један велики минус у том утицају, да би догађајима у Украини, где ЕУ сигурно нема интереса а који је изазван очигледно америчким утицајем (укључујући избацивање на велика звона екстремистичке организације), и ту је САД нашао вентил да се меша у ситуацију у Европи. И шта све ту може у тој ситуацији, једна мала држава да уради? По тврдњама бившег амбасадора Србије у Румунији, амбасадори САД и Британије, нису просто излазили из канцеларија министра спољних послова Румуније, као и председника њихове скупштине, са огромним притисцима да се призна Косово. Румунија није признала Косово. Ко год од тзв. малих земаља има јасан став шта је у његовом националном интересу, тај у томе не попушта без обзира на притиске. Србије и поред свих притисака и претпљеног не признаје Косово и не треба да уводи никакве санкције Русији (наравно и другим духовно блиским земљама).

Употреба речи “притисак” у дипломатији и нема баш неког смисла, јер је сама замисао дипломатије да приведе другог саговорника да поступи по његовим интересима, а да при томе макар делимично уважи интересе друге стране. Тако да је свака дипломатија на овај или онај начин притисак. На оном на кога се врши притисак је да се одреди према националном интересу земље коју представља, првенствено безбедност земље а затим и благодети и сигурност његових грађана. Тако да све што се дешава у политици и дипломатији треба да буде у функцији тих ствари. Тако да се и државни врх треба одредити- ако је национални интерес ЕУ, онда то треба да добије првенство број један, а ако није онда треба да се окрене другом приоритету. Сада се врши сврставање у два табора САД и ЕУ а против Русијеа од земаља које треба да уђу у ЕУ се тражи да уведу неки вид санкција Русији. Свака одлука може имати одређене последице, поготово што се у дипломатији сматра да Русија има два сателита, Белорсију и Србију, а то се сматра непожељним у процесу еуроинтеграција.

Од избијања Украинске кризе избила је читава револуција у међународним односима, дипломатија је изгубила нијансе и опредељење се намеће као нужност. А у ствари нема потребе бити опредељен, не ратује цео свет, ту су две стране у сукобу. Ту ни пре као ни сада нису исцрпљена сва средства за решењем али је приметно одсуство воље за било каквим решењем. Србија и ако не одступа од тзв. европског пута, то не мора по сваку цену. Србији се стално намеће признање независног Косова као услов уласка у ЕУ, што је апсолутно неприхватљиво да вековни део Србије, који је силом отргнут од оних који се сад буне на Руску силу. У том смислу као међукорак усвајања било каквих мера против Русије нема сврхе. Постоји и друга могућност, Русија није једина која у савету безбедности може да блокира Косово, ту има и Кина, која уопште не гледа благонаклоно на отцепљења. Тако да руска карта у томе није баш одлучујућа. Ми у суштини не морамо ништа, можемо да чекамо промену ситуације али то носи и одређене трошкове и последице. Могуће мере против Русије могу да произведу скок цена горива на неко одређено време, али треба имати у виду да тај исти гас иде баш преко Украине и земаља које су увеле мере Русији, јер питање је колико ће то још да траје. Како у исто време је обим трговинске размене далеко већи са западом него са Русијом, питае да ли би последице могле бити тешке. Никада се озбиљно није разматрало рецимо гориво из Румуније, а имају велика налазишта, као и трговина са Украином, која има одличну понуду много чега. А то сада смањује маневарски простор за било какву одлуку. Земљама западне Европе је лакше јер имају јаке финансијске резерве и могу да издрже следећу кризу неупоредиво боље од Србије. Србија је у суштини мала и слаба земља и увођење било каквих мера против Русије би биле више него симболичне, него што би имале било какав учинак. У том смислу, политичка неутралност не постоји, постоји једино војна неутралност. Чак и многе земље које су осудиле напад Русије, нису против ње увеле никакве мере, једноставно не желе да узму учешће у томе. Али ми се налазмо на европској ветрометини и наш положај је битно други.

Аутомобилске таблице од квази државе Косово

Аутомобилске таблице од квази државе Косово

Русофилија је једно посебно питање у целој ситуацији. Русофлство је у Србији нов феномен, нека врста љубави је постојала давно у народу, али историсјки гледано, ми смо у послењи скоро век имали лоше, напете или никакве односе (а да се вратимо у 19. век, ситуација није била ни мало боља) са Русијом. Рецимо до пред други светски рат нисмо имали ни дипломатске односе са СССР, После рата, од 1948. године наша земља је евоулирала у други систем, социјалистички али битно другачији, и на Москву се гледало као на једно мрачно место са којим се не жели имати пуно везе. Југословенска дипломатије је била усмерена да држи СССР на дистанци, и да држи једну војску као одговор могућој претњи. Почетком педесетих година Југославија улази у балкански савез са Грчком и Турском, што је предсобље чланства НАТО пакта. За то је Југославија имала подршку САД, Британије и Француске. Након смрти Стаљина, односи на неки начин отопљавају са СССР.

Деведесетих Русија није била баш наклоњена СР Југославији, и Русија добија значај од Косова. Од тада је русофилство надувано помоћу медија, посета званичника, где се од Путина правила звезда (филмска, рок, како волите…), масе се доводиле из унутрашњности да га виде. И како су све то медији представили као спас, савим је логично да се јавила једна врста Русофилства. Тако да осим оног нормалног Русофилства, један добар део је створен надувањем кроз пропаганду. Ту је и ствар Православља, где постоји стална западна тежња да се исто разровари па и уништи. Ми смо то на својо кожи осетили, јер је Ватикан био покровитељ злочина против нас а и чувени су по својим пацовским каналима где су највеће зликовце безбедно извели из Европе и избегли суочењем са лицем правде. Русија је ту као Православна земља неко ко даје подршку другим православним земљама, али није водећа застава Православља, а то је кључна ставка светске владавине. Дакле, запад има САД као заставу перјаницу западног света, исламски свет то већ нема, ту се истичу са једне стране Иран а са друге Турска, које нису у пријатеским односима и тако да исламски свет и страда јер нема једниства. Исто је са Православним, ту нема једниства. Код Руса влада нека необична опседнутост топлим морима тако да не чуди да су се толико трудили око Црне Горе а и Хрватској рецимо одавно испоручили С-300, за које се Србија одавно занимала.

Тренутни став Србије у односу на сукоб у Украини је нека врста неутралности, мада се то пре односи на војну него политичку, јер је са друге званичан ствар да се уђе у ЕУ (мада није било никаквог референдума где би се народ изјаснио!!). Не постоји самостална земља у свету, све земље на свету су у међусобној међузависности. То чак важи и за гиганте попут САД и Кине. Занимљив податак је када су нека документа отворена почетком деведесетих, је да се Шведско ваздухопловство у случају рата између НАТО и Варшавског уговора, имало за задатак да изврши хемјиске ударе по совјетским милионским градовима. Србији је рано да ствар пресече и још увек има неког простора за одлуке, али опет, нема ту много времена нити простора.

Споменик деспоту Стефану Лазаревићу у Крушевцу- шта би он данас урадио?

Споменик деспоту Стефану Лазаревићу у Крушевцу- шта би он данас урадио?

Србији није први пут у историји да буде између чекића и наковња и можда једна од најзанимљивијих стуација је било време владавине Стефан Лазаревић (1377-1427), познат и као Стеван Високи. Био је син кнеза Лазара. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Такође је био висок растом и јако лепа појава. Деспот Стефан је био врстан дипломата свога времена и разумео је се у тадашњу геополитичку ситуацију. Увек је настојао гледати са којом страном је најбоље имати сарадњу и вазалне односе, све зарад добробити свог народа. Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Био је вазал, добар и близак сарадник са Османлијама, Ромејима и Угарима, што показује његову политичку прагматичност, која га, уз врхунске војне способности и законодавну власт, сврстава међу најбоље српске средњовековне владаре, по многима чак и најбољег и најспособнијег. Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске војне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. И замислите сада ово- ратује за исте те Турке који су му убили оца, чак у биткама против Хришћана, где се помиње да хришћанску заставу баца на земљу након победе. Како би данас гледали да неки српски генерал, води Србију и Српску војску у рату против Русије, и баца руску заставу на земљу, под ноге?

Поновљен текст од пре десет месеци…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *