Кад сам био млађи, негде око раздобља виши разреди основне школе, дакле касне седамдесете прошлог века, у нашу земљу, тада СФРЈ, је почео да се уводи нови израз који се користио за издирање на децу. А тај израз је био “васпитала те улица”, “улично васпитање” и томе слично. И то је значило нешто јако лоше. Не спорим да је било и лоших примера али у начелу је било погрешно скретање.

Већ кад сам ја био мали, нисмо знали да играмо клис а то су играли наши родитељи као млади. Ово на фотки није лкис, друга слична игра.

Друштво тих седамдесетих година је било у једном преображењу, све више се губио додир са породицом древног типа а све више је маха узимала индустријација и урбанизација. У старом начину живљења, жене у начелу нису радиле а муж је био тај који је све достављао у кућу. Жена је била ту да све то лепо распореди и да наравно, увек има спреман списак шта све треба за кућу. Ту су уз мужа и децу обавезно били њихови родитељи, бабе и деде тој деци. И тада су били неопходна помоћ у кући. Постојала су обданишта као и старачни домови али нису баш били толико кориштени, чак шта више некако је било и срамота да родитеља даш у старачки дом. А деца су у начелу одрастали на улици, на неком пропланку или површини где су се скупљала деца из комшилука и проводила цео дан. Под будним надзором и одлично знали ко је ко и чије је које дете! Није било ретко да стари причају деци приче и знања из давнина. И преносили своја знања будућим нараштајима. Али и ако нисте добри да приче неки чика и тета и извуче вам уши. И какво црно насиље над децом, далеко било да се пожалите код куће, добијате још једну дозу.

Имале су игре како за дечаке а тако и за девојчице али и оне заједничке. Сви су били на ситом месту, по групама и нико ником није сметао.

Јер ту су увек биле неке склепане клупе где су седеле бабе и деде и посматрале шта деца раде. У неким случајевима и реаговали. Било је и туча међу децом али тзв. ферка, један на један где би се на крају руковали па чак и загрлили. Било је то време сиромаштва, мада ми нисмо имали свест о томе, али и технолошки мањег напретка а то је условило да се деца не само више међусобно друже већ и да развијају стваралачки дух. До појаве скејт бордова, деца су сама правила себи троколице и без икаквих кочница често спуштала стрмом улицом. Играње лоптом је наравно било омиљено и голови су били два камена на земљи.

До појаве скејтова, троколице су владале а правиле би се од даске и старих кугличних лежајева које би добили на поклон у некој мајсторској радионици.

У целој тој ситуацији, родитељи су били итекако растерећени бригом о деци, знали су где су, могли су по кући све да одраде, одморе, једино је било важно да дођу у неко време кући, једу нешто па ајд назад на игралиште. И од кад је нестао појам “улице”, на родитељима је ненормалан терет обавеза, често и претежак. Појава новотарија као што су мобилни, је многе родитеље навео на погрешан поступак да је то турио деци у руке, да их замаје… и то би било то. Није нам крив нико него сами ми. Истерасмо установу улице из наших живота, установу дружења и крај је ту. И тада се гледао ТВ али било је другачије него данас. Рецимо деца су тада препричавала утиске последње епизоде “опстанка” или “Невена”, смејали се сценама “Позоришта у кући”, “Камионџија” и кроз те разговоре се развијао дух. Вероватно и данас то раде али су им узори скроз други. Да не причам о друштвеном ритуалу где се комшије скупе па заједно одгледају филм, дневник, утакмицу. Нема тог више… и није улица ништа крива.